Zašto su primanja u Jablaničkom i Pčinjskom okrugu, i pored brojnih stranih investicija, manja nego u ostalim krajevima Srbije?

Zemlja rodna, ruke vredne. Naučeni su ljudi duž Puste reke i podno Radana na rad, muku i skromnost. Dve trećine stanovnika opštine Bojnik je na seoskom području. I oni zaposleni oslanjaju se na poljoprivredu. Tako se živi sa najnižom zaradom u zemlji od 48349 dinara. Markovići iz Pridvorice kod Bojnika uz dve minimalne plate uzgajaju šampinjone.

"Ja, pravo da vam kažem nikad se ne bi menjao sa tim što živi na severu. Iskreno sad što on ima velika primanja ima i druge velike izdatke", kaže Nebojša Marković iz Pridvorice kod Bojnika.

Statistika je jedno, život posve drugo, kažu Nišlije čija su prosečna primanja najviša na jugu zemlje, nešto viša od 70 000 dinara.

Da se živi bolje nego ranije i da je nezaposlenost znatno smanjena slažu se svi Južnjaci. Pomak su doneli strani investitori. Za kratko vreme Leoni, Jura, Aptiv postali su najveći poslodavci sa po nekoliko hiljada radnika. Stižu i dalje.

"Ljudi u Vranju su sposobni i vešti, imamo dobar način izrade ovde. Zadovoljni smo proizvodima i nivoom kvaliteta", kaže Markus Lins, direktor za Haiks u Srbiji i Hrvatskoj.

Za deset godina broj zaposlenih lica u Jablaničkom i Pčinjskom okrugu gde su zarade i najniže veći je za 27 odsto, do posla je došlo 20 000 ljudi. Problem je što je kod većine stranih poslodavaca startna plata minimalna zarada.

"Ja mislim da će to da se iskoriguje i da će doći u neku ravan bar približno republičkom proseku upravo iz razloga što je veliki nedostatak radne snage i to se već oseća i kod domaćih i kod stranih kompanija", smatra Goran Jović, direktor RPK Leskovac.

40 000 dinara je prosečna zarada u Jumku, nekada tekstilnom gigantu. Važnije je što je ponovo stao na noge radeći za vojsku i policiju.

"Trenutno radi 2000 radnika i ono što je već poznato naši radnici nisu samo u Vranju, jer smo mi u proteklih nekoliko godina otvorili i naše fabrike u drugim opštinama, u Srbiji i Republici Srpskoj", navodi Gordana Stanković, portparol Kompanije "Jumko" iz Vranja.

U manjim sredinama najbitnije je zadržati mlade. Što više zaposlenih makar i sa minimalnim primanjima. Stotinak je samo u ovoj godini angažovano u zdravstvu, socijalnim uslugama, na javnim radovima. Posle grčkog Autostopa u Bojniku čekaju naredne korake investitora.

"Mi smo na taj način uspeli da se tržište Nacionalne službe za zapošljavanje u poslednjih nekoliko godina skinemo 500 ljudi. To je za Bojnik itekako velika cifra. E sada izgradnja industrijske zone u Kosančiću ili takozvane Agro industrijske zone i mi očekujemo tu nove investitore", kaže Nebojša Nenadović, predsednik Opštine Bojnik.

Veći gradovi iščekuju savremeniju tehnologiju koja donosi stručniji kadar i više zarade. U niškoj opštini Medijana sa prosečnim primanjima od 80 000 dinara to se već oseća.

"Kako vreme prolazi prosto sve se menja pa se tako menja i struktura radne snage odnosno struktura proizvodnje", kaže Aleksandar Milićević, direktor RPK Niš.

Uz IT sektor znatno više zarade od prosečnih su u drvno prerađivačkoj i farmaceutskoj industriji. Leskovačka firma DCP Hemigal uspešno posluje gotovo tri decenije. Tajna je kažu u zadovoljnim radnicima.

"Imamo i 16 zaposlenih sa visokom stručnom spremom od kojih dvoje njih imaju doktorske diplome i mi se jako radujemo svakoj inicijativii preduzimljivosti naših zaposlenih, a ja kao poslodavac to jako cenim i vrlo rado nagrađujem", kaže Igor Denić, vlasnik DCP Hemigal Leskovac.

Najniže plata u Bojniku dva i po puta je manja od najviše na Vračaru. S druge strane ovo je poljoprivredni kraj. Leskovačko petorečje najveća je fabrika hrane na otvorenom. Da je poljoprivreda u statistici i brojke bi bile drugačije. Raduje podatak da je samo u Leskovcu od 2018. svake godine po 7 odsto manje korisnika socijalne pomoći.