Leskovac: Vlajčići na okupu

Skoro čitav jedan vek obeležje je Leskovca. Smeštena na Širokoj čaršiji podseća Leskovčane na zlatno doba između dva svetska rata, kada je „mali Mančester“ bio vodeći industrijski centar Srbije. Palatu Kaloderma podigli su 1926. godine braća Vlajčići – Todor, Petar i Milan, sinovi Jovana Vlajčića, osnivača fabrike sapuna. To ja zapravo bila upravna zgrada koja je dobila ime po kozmetičkom proizvodu. Početkom tridesetih godina prošlog veka, fabrika sapuna imala je godišnji prihod od devet miliona dolara.

„Imajte na umu da je to bio podatak iz 1931. godine iz trgovinskog glasnika, taj original imam“, kaže Slobodan Vlajčić, praunuk Jovana Vlajčića.

Posle Drugog svetskog rata, sva imovina Vlajčića je konfiskovana, porodica raseljena, a palata Kaloderma postaje prodavnica pa čitaonica.

„Posle Drugog svetskog rata, u istorijskim spisima ova zgrada se podvodi pod imenom Jablanica. Dva brata koja su preživela provela su šest meseci u zatvoru i izgubili su sva građanska prava“, objašnjava istoričar Milan Trajković.

Od 1981. godine u ovoj zgradi smešten je leskovački kulturni centar. Da bi očuvali uspomenu na znamenitu porodicu Vlajčić, u holu zgrade otrkivena je spomen-ploča. Tim povodom okupili su se članovi porodice raštrkani širom Srbije i Evrope. Danas uspešni poslovni, intelektualci, doktori nauka, tehnolozi, ugledni javni poslenici. Niko ne živi u Leskovcu, ali je veza sa gradom njihovih dedova neraskidiva.

"Leskovac, koji je između dva rata bio zaista „srpski Mančester“, treba da to ima kao neku vrstu uzora", kaže Milan Vlajčić.

Leskovac mora da bude svestan snage ljudi koji su u njemu živeli. Jer Vlajčići, Đorđevići, Teokarevići, Ilići, Petrovići i drugi proterani su iz grada kojem su toliko dali i skoro zaboravljeni. Odajući im priznanje, vraća se duh vremena kada se poštovalo znanje, vrednovali rad i poštenje. Bez toga nema ni novog zlatnog doba.