Treba li Sveti Nikola da bude više od verskog praznika

Za Svetog Nikolu se kaže da je slava koju slavi pola Srbije, dok druga polovina ide u goste. I, čini se da je poslednjih godina baš tako. Lično imam bar sedmoro, osmoro dobrih prijatelja koji slave ovog sveca, a to je i zaštitnik doma mojih roditelja i dobrog dela rodbine.

Fizički je nemoguće obići sve koji slave istoga dana, pa smo odlučili da 19. decembra posećujemo moje roditelje i prijatelje koji žive u našoj blizini. Slične "muke" ima većina onih koji dobiju poziv za slavu, iako se po pravilu, na slavu ne zove. Problem je mnogostruko veći kada je radni dan, pa na više adresa treba stići po završetku radnog vremena...

Upravo tu dolazimo do nečega što me je ove godine prilično iznenadilo. Možda je tako bilo i ranije a da na to nisam obraćala pažnju.

Vratimo se na slavu i njeno obeležavanje. Kada sam bila mala, Svetog Nikolu smo slavili u krugu porodice. Bez pozivanja velikog broja gostiju, ali uz dovoljno hrane i pića (ne ovoliko koliko se sada sprema) da se počaste svi koji tog dana svrate u kuću. Čak se i ne sećam da sam tog dana izostajala iz škole, bar ne iz osnovne.

Tridesetak godina kasnije, moja deca su osnovci. I ovog ponedeljka su u školi imali skraćene časove zbog Svetog Nikole. A produženi boravak je radio samo do 15 sati.

Da se razumemo zakon dozvoljava plaćeno odsustvo prvog dana slave onima koji slave. Međutim, odluka da se časovi skraćuju kako bi oni koji ne slave stigli na slavu onima koji slave je za mene u najmanju ruku bila iznenađenje.

Zašto onaj kome tog dana nije svetac ne bi radio puno radno vreme? Pa, redovno se pre ovog dana radilo i na Svetu Petku, Mitrovdan, Đurđic, Aranđelovdan...

Takođe sam od komšinice čula da su u nekoj drugoj školi pojedini nastavnici u ponedeljak ujutru javljali da su bolesni... Čudno je jedino što su tegobe imali samo tog dana kada se išlo na slavu.

Da ne bude da su samo zaposleni u državnom sektoru iskoristili tu "privilegiju", na Svetog Nikolu su i pojedine radnje, u privatnom vlasništvu, imale skraćeno radno vreme – od 8 do 16, od 9 do 17 ili od 10 do 18 sati. Ima i vlasnika firmi koji su izračunali da im je bolje da tog dana ni oni ni njihovi zaposleni ne rade, jer je to manji trošak od neproduktivnog sedenja u kancelariji tokom kojeg se mahom razmišlja kako stići sa jedne slave na drugu.

Na moje iznenađenje čak ni u banji, gde se ide zbog lečenja, tog popodneva nije bilo gužve. Kao da je većina pacijenata osetila neko olakšanje za Svetog Nikolu, pa je mogla da "preskoči" terapiju.

Pola Srbije slavi Svetog Nikolu, pola ide u goste

Jutro posle Svetog Nikole je novi izazov.

Lekar koji "vodi" moj slučaj od kada sam se povredila (nezgodno sam pala), sa pacijentima u poliklinici radi utorkom. Ovog utorka ujutru je javio da mu je iznenada nešto iskrslo i da neće moći da dođe na posao, pa su me na šalteru posavetovali da bi najbolje bilo da na kontrolu dođem za nedelju dana. Sledećeg utorka. Pa dobro, terapiju imam, mogu da dođem i sledećeg utorka. Neću da grešim dušu, možda čovek stvarno ima neke neodložne obaveze.

U razgovoru sa kumom, sa kojom se, inače, dogovaram o novogodišnjem iznenađenju za njenu i moju decu, saznajem da ni ona baš nema sreće tog jutra.

Prodavnica u kojoj smo na internetu našle poklone za novogodišnje paketiće trebalo je da se otvori još u pola devet. Četrdeset pet minuta nakon tog vremena i dalje je zatvorena. Onako u šali joj kažem, pa možda je trgovcima nešto iskrslo od jutros...

Tokom jutra još postoji nada da ću papir o bolovanju koji treba da odnesem u firmu, jer je došlo do proceduralne greške prilikom popunjavanja, možda dobiti tog dana.

Naime, kada sam u petak prošle nedelje bila da se raspitam o čemu se radi i zbog čega su mi sa posla vratili obrazac dobila sam obaveštenje da jeste došlo do greške, ali da se Komisija koja to treba da ispravi sastaje kada se prikupi dovoljan broj predmeta i da se to pre utorka sigurno neće dogoditi, budući da je u ponedeljak Sveti Nikola. Nedovoljan broj predmeta ili nešto drugo, tek komisije nije bilo u utorak.

Klubu onih koji nisu baš imali sreće jutro nakon Svetog Nikole pridružio se i moj suprug. Njemu je kasnilo štampanje nekih crteža, jer je gazda štamparije dan ranije slavio slavu, pa je zaboravio da zaposlenima prosledi mejl u kojem se nalazio fajl za štampu. A knjigovođa je veče pre malo duže ostala na slavi, pa je ujutru kasnila sa poslom i nije spremila neophodne potvrde...

Sveti Nikola kao državni praznik?

Sve ovo navelo me je na razmišljanje o tome zašto lepo Svetog Nikolu osim za verski, ne proglasimo i za državni praznik koji se obeležava neradno dva dana, kao što je to za Novu godinu, Dan državnosti ili Prvi maj. Čak sam to i više puta u utorak u razgovoru sa različitim ljudima pomenula. Niko se nije usprotivio ideji, a više-manje su imali slična iskustva.

Za Svetog Nikolu svi znaju. Jer kao što smo rekli polovina slavi, druga polovina ide u goste. Prvog dana bi u tom slučaju svi imali dovoljno vremena da se spreme i da ceo dan idu od jednog do drugog domaćina, a da ne moraju da prave liste prioriteta poseta. Drugog dana bi mogli da odmore, što bi bilo bolje nego da posao trpi zbog umora i manjka koncentracije.

Verujem da bi rezultati ankete o tome šta se tačno obeležava 15. i 16. februara, bili daleko lošiji od onih koji bi se dobili kao odgovor na pitanje šta se slavi 19. decembra, i to dve decenije nakon što je Dan državnosti ponovo uspostavljen na Sretenje.

Uz želju da nisam u pravu, mislim da još manje ljudi zna šta je, recimo, 11. novembra, iako Dan primirja u Prvom svetskom ratu proslavljamo već deceniju.

Kalendarom je predviđeno da u Srbiji godišnje ima 13 prazničnih dana koji se obeležavaju neradno, među kojima je i dan za slavu. Možda tu ima prostora i za ova dva nova. Tada bismo svi bili načisto sa tim šta 19. i 20. decembra treba, a šta nikako ne treba da očekujemo.