Šta je piscu prva rečenica

Prva rečenica je za pisca zapravo nešto drugo.

Ona je produžetak naslova i specijalna alatka koja otvara predprostor knjige. Treba obratiti pažnju na ovaj izraz "predprostor", ili "predsoblje".

Nije sasvim jasno zašto sve evropske umetnosti ne mogu da počnu "iz sredine" ili odmah da pređu na stvar. U muzici prvoj temi mora prethoditi nešto uvodnih taktova. U čuvenom Grigovom Klavirskom koncertu to je svega nekoliko taktova reskih udaraca timpana pre čuvenog prvog akorda soliste.

U književnosti to je prva rečenica.

Suprotno onome što se obično misli, ona ne otvara prostor knjige, iako ga nepogrešivo nagoveštava. Ona je tu da najpre čitaocu saopšti ton štiva koje je pred njim i njegovu dominantnu boju. Veseo, vragolast, zakulisan, komičan, tragičan - ili kao u slučaju prve rečenice iz romana Meše Selimovića "Derviš i smrt" jasan melanholični ton:

"Počinjem ovu svoju priču, nizašto, bez koristi za sebe i za druge, iz potrebe koja je jača od koristi i razuma, da ostane zapis moj o meni, zapisana muka razgovora sa sobom, s dalekom nadom da će se naći neko rješenje kad bude račun sveden, ako bude, kad ostavim trag mastila na ovoj hartiji što čeka kao izazov."

Ponekad prva rečenica ne saopštava samo ton, već i dominantnu boju dela. Kako to reči mogu imati boju? To je sasvim jasno svakom iskusnom čitaocu. Reči su sinestezične: imaju zvuk, čak ukus i boju. Boja prve rečenice "Seoba" Miloša Crnjanskog je svetloplava, preciznije golubijeplava:

"Magloviti vrbaci isparavaju se još od prošlog dana, oblaci se kovitlaju sve naniže."

Da prva rečenica nije nikakav "ključ za otključavanje dela" i često služi zato da bi čitalac bio prikovan za knjigu, najbolje govori prva rečenica iz čuvenog "Laguma" Svetlane Velmar-Janković:

"Tama je nadolazila kao zagonetni vasionski prah."

Kao i prva rečenica romana "Dan šesti" Rastka Petrovića:

"Prolazeći svuda oko njega, obavijajući ga, kao oblaci ili kao magle, vreme ga je razdvajalo od svega ostalog, osamljivalo."

Ako bi trebalo tražiti najtačnije mesto prve rečenice u knjizi, onda bi se moglo reći da je ona produžetak naslova i putokaz za traženje pravog početka, onog koji otvara specifično "duplo dno" knjige. Sasvim jasno: Naslov otvara prvu rečenicu, a ona kutiju, koja vodi do još veće kutije. Takvu ulogu ima Andrićeva prva rečenica "Omerpaše Latasa":

"Posle svih nagoveštaja i govorkanja, došao je zaista dan da u Sarajevo uđe serasker Omerpaše sa svojom vojskom."

Ponekad prva rečenica ima naročiti značaj, kao što je to u knjigama koje često govore o knjigama i uvlače čitaoca u svoj svet poput saučesnika koji tu nije samo da bi čitao knjigu, već da bi se oprobao u hrabrosti njenog saznavanja, pa i preuzeo deo rizika koji može da ga nagradi ili povredi. Na takvog, "hrabrog" čitaoca, računa Milorad Pavić već od prve rečenice "Hazarskog rečnika":

"Sadašnji pisac ove knjige uverava čitaoca da neće morati da umre ako ju pročita, kao što je bio slučaj s njegovim prethodnikom, korisnikom Hazarskog rečnika iz 1691. godine, kada je ova knjiga još imala svog prvog spisatelja."

Pisci su, na kraju, proslavljeni vlasnici čitavih svojih knjiga, a kada se one počesto osporavaju, kao u slučaju Danila Kiša, onda im niko ne može oduzeti primat vlasnika najslavnije prve rečenice. Takva prva rečenica je ova s početka "Grobnice za Borisa Davidoviča":

"Priča koja sledi, priča koja se rađa u sumnji nedoumici, ima jednu nesreću (neki to zovu srećom) što je istinita: ona je zapisana rukom časnih ljudi i pouzdanih svedoka."

Ova rečenica je kao hit koji pevuši svako, pa i pisac ovih redova u brojnim svojim knjigama gde ju je delimično ili u potpunosti prizivao kao omaž velikim precima.