Da mi je ova pamet, a ono vreme, korone ne bi ni bilo

"Ako sam suzdržan s tobom, to je zato što je vreme faktor. Ja pričam brzo, mislim brzo i potrebno je da delujete brzo ako hoćete da se iz ovoga izvučete", kaže gospodin Vulf ( Harvi Kajtel) u čuvenom dijalogu sa Vinsentom (Džon Travolta) iz "Petparačkih priča", odgovarajući na optužbu da nije ljubazan i da naređuje.

Kako bi i bio ljubazan kada je došao da počisti nered koji su za sobom ostavile plaćene ubice.

Kao i gospodin Vulf, ni prethodna godina nije bila baš ljubazna, iako je za mene lično bilo i mnogo gorih. Ali, ako me je pandemija ičemu naučila, to je onda da je vreme zaista faktor. 

I da postoji vreme za sve. Vreme kad se živi i vreme kad se radi, vreme koje se provodi sam sa sobom i parčići koji se beskompromisno poklanjaju drugima, bez obzira na to što najveći deo dana provodim u stanu. 

Prošlo je godinu dana od početka pandemije, a ja više nemam onaj čudan osećaj da "nešto" dolazi, a da nemam nikakvog pojma o tome šta je. 

Evolutivna adaptacija, mimikrija, kao kod bube lista (Phyllium siccifolium), uravnila je blagu anksioznost i neprestanu potrebu da kakvim-takvim humorom ublažavam posledice hronične neispavanosti i konstantnog osećaja da se jedan vremešni "Hjulet pakard" pretvara u mog dosta dobrog prijatelja.

Sa druge strane, za momenat pregorevanja sam mislio da je iluzija i da govor o tome služi da se popuni vreme na televiziji. I to se dogodilo. 

Hodao sam duže i više, ali i to silom prilika.  

U uglu sobe, na polici, gde se i inače neguje prašina, već godinu dana stoji nekoliko neotvorenih Ekovih knjiga. Osim kao estetski detalj veoma lepo služe kao pomoćno sredstvo za motoričke vratolomije najmlađeg člana porodice Milojević.

Nema se kad, brže je čitati "tanje" knjige. Ni to nije strašno.

Osećanje, međutim, da se iz perspektive zatvorenosti, fizičke distance, iz četiri zida saznaju interesantne stvari o ljudima, i bliskim i onima koje površno poznajem nego u vremenu pre pandemije, ne popušta.

Kakva je godina bila, odustao sam i od tradicionalnih želja, osim što sam posadio drvo. 

Šta je uopšte posle ovoga definitivno i vanvremensko?

Čak ni prihvatanje da to jeste tako nije toliko strašno. Strašnije bi mi bilo ako budem morao da čekam u redu ako mi nekad bude "falio još jedan papir", a prijavio sam se i primio vakcinu za ukupno četiri minuta u sred epidemije. 

Pošto sada imam ovu pamet, a ono vreme, onda ću se sigurno truditi da makar ne ponovim greške. Da vodim više računa o sebi i drugima, da više hodam jer to volim, ne zato što moram, da mnogo više vremena provedem u prirodi, jer to još više volim, da više radim, manje spavam, da se bunim glasnije, i da pišem brže. Jer, vreme je faktor.

Da mi je ova pamet, a ono vreme, korone ne bi ni bilo, nego vremena posvećenog isključivo stvarima do kojih mi je stalo, a njih nije toliko malo da mogu da stanu u jedan dan.

Raskovnik nemam, ali mi se čini da je jedna od lekcija ta da nije važno imati jedan ključ za svaku bravu, nego da za svaku bravu pokušam da napravim ključ. Univerzalnog odgovora, kao ni brave, izgleda da nema.

Kao u Madrugadinoj pesmi: "Bolje trči, bolje trči/nemoj predugo da čekaš".