Čovek je pregazio samog sebe van pešačkog – u svojoj glavi

Zeleno svetlo na semaforu je za pešake. Pokušavam da pređem ulicu. Međutim kada je nama zeleno, i automobilima koji skreću je zeleno. Ko je brži i bezobrazniji taj prolazi. Ja tek na treće zeleno. Nagledam se tih bahatih i bezobzirnih u akciji "kako ne obraćati pažnju na pešake". Jednostavno. Sedneš u auto, uzmeš mobilni, pričaš i voziš. I tebi je zeleno, je l da?

Pre neki dan, na pešačkom naravno, zeleno za pešake. Mama gura kolica sa bebom i prelazi ulicu. Za dlaku izbegne stradanje. Tik uz nju, prošao je auto, a onda naglo ukočio. Žena ostavlja kolica na sred prelaza i prilazi automobilu udarajuću po staklu. Izlazi besan vozač koji počinje da viče jer mu bebina mama uništava auto. Svi samo gledaju. Jedan čovek uzima kolica i šokiran prizorom stoji kao skamenjen.

Jednom povedem kuče u šetnju. "Gde gledaš , majke ti", kaže mi čovek koji samo što nije zgazio mog psa na pešačkom prelazu, kada je hteo da skrene u ulicu, i to iz nedozvoljenog smera.

Već godinama slušam istu priču vozača:"Kružim pola sata i na kraju parkiram auto četiri bloka dalje od moje zgrade". Strašnije od toga je kad polazeći na posao ujutru na parkingu zatekneš sopstveni auto dobro ulubljen. A to se desilo mom drugu sa novim autom.

"Noćas je bila žurka u kraju, verovatno se to dogodilo kada se neko isparkiravao", rekao mu je čovek iz obezbeđenja objekta u čijoj bilizini je bio drugarov auto.

Na snimku sigurnosnih kamera videlo se šta se dogodilo ali ne i registarski broj.Na kraju,pojeo vuk magarca.

Jedan događaj je presudio da vozački staž zamenim, pešačkim.

Jedna od raskrsnica bez semafora u veoma prometnom delu grada. Pešaci na pešačkom prelaze tako što niko neće da im stane a oni kad izgube strpljenje pretrčavaju.

Nije bilo drugih pešaka. Čekala sam na pešačkom prelazu sve dok jedan vozač nije stao i rukom mi pokazao da mogu da prođem. Krenula sam, ali je na mene naleteo auto koji je išao drugom trakom, a krenuo je u preticanje auta koji je stao da ja prođem.

Ležim na kolovozu i mislim kako uopšte nije strašno kad umreš. Nekoliko meseci bolovanja. Lekari, terapije, kontrole...

Živa sam. Sa doživotnim strahom od prelaska ulice.

A onaj zbog koga sam život mogla da ostavim na pešačkom prelazu, je zahvaljujući čuvenom načelu oportuniteta slobodan. Platio je nešto para u humanitarne svrhe i oslobođen je krivične odgovornosti.

Beograd je tada imao znatno manje automobila nego danas.

Saobraćajni fašizam nam dolazi glave. Ambicije sve veće, strpljenja sve manje, a načelo oportuniteta i dalje na snazi.

Čovek vozač je važniji od čoveka pešaka. Auto je važniji od čoveka - i od vlasnika auta i od pešaka. Čovek je pregazio samog sebe ... van pešačkog - u svojoj glavi.