Koliko sam uštedela radeći od kuće

Najveći nemački zajmodavac polazi od pretpostavke da zaposleni koji rade od kuće ne doprinose privrednoj aktivnosti (što valjda, znači da manje troše) i da dodatni porez neće pogoršati njihov ekonomski položaj, s obzirom na to da nemaju troškove prevoza, ne moraju da se hrane van kuće i ne moraju da troše toliko novca na odeću i obuću.

To da smo mi koji radimo od kuće „privilegovani“ slušam još od početka pandemije koronavirusa. Biću iskrena, priznajem da sam privilegovana, jer pripadam grupi ljudi koji mogu da rade od kuće i nisu ostali bez posla i zbog činjenice da sam manje izložena zdravstvenom riziku u odnosu na sve lekare, prodavce, vaspitačice, vozače...

Onima koji misle da smo privilegovani zato što smo pošteđeni velikog napora da se oblačimo za posao i možemo da radimo u pidžami, onima koji misle da zato što nas pretpostavljeni ne vide možemo manje da radimo, onima koji misle da plandujemo i zabušavamo i onima koji misle da imamo manje troškove, ne priznajem. I uvek predlažem da zamenimo mesta.

Nije pristojno pričati o svojim materijalnim prilikama u društvu, ali predlog Dojče banke o dodatnom oporezivanju naterao me je da se prispitam i da na ličnom primeru i primeru svojih kolega i poznanika vidim koja je to materijalna prednost koju imamo mi koji možemo da radimo od kuće.

Očekivalo se uvođenje vanrednog stanja i pretpostavljeni su nam sugerisali da se na vreme pripremimo da svakog trenutka, u punom kapacitetu, nastavimo rad od kuće. Činilo nam se da to i nije neki preterano veliki napor i da ne zahteva neke opsežne pripreme. Svako od nas je imao računar kod kuće, imamo internet u svojim domovima, šta bi mogao da bude problem?

Neke kompanije su zaposlenima obezbedile svu potrebnu opremu za rad od kuće. Njihovo je bilo da imaju odgovarajući radni prostor i dobru i stabilnu internet konekciju. Poznajem mnoge kojima je i to bio problem i veliki finansijski izdatak.

Već prvog dana vanrednog stanja uviđam da moj, relativno nov, laptop ne može da ostvari ni polovinu potrebnih radnji koje su mi potrebne za nesmetani rad. Posle prvog radnog dana od kuće i preživljenog stresa, panično istražujem sve moguće alternative kako da rešim problem i stvorim „sredstvo za rad“.

To je zahtevalo ne tako mali i potpuno neplanirani finansijski izdatak. Kako bih što brže obavila potrebne kupovine odustajem od naručivanja robe preko interneta, obijam prodavnice tehničke robe, ispred svake su redovi, svima treba nešto od opreme za rad od kuće. Potrebne su i usluge stručnih lica koji će svu tu opremu sastaviti. Svi su prebukirani. Za cenu niko ne pita.

Ćerka ima onlajn nastavu, ja radim. Shvatamo da brzina protoka interneta u paketu na koji smo pretplaćeni nije dovoljna da obe nesmetano radimo. Već posle sedam dana pozivam kablovskog operatera i prelazim na skuplji paket. To podrazumeva i novu opremu. Terenska služba je pretrpana poslom, ne znaju kada ćemo doći na red.

Sa svih strana sam se naslušala sličnih primera. Neki poznanici i kolege su imali znatno veće troškove. Ne pominjem da većina nema odgovarajući radni prostor, niti odgovarajući radni sto, a stolicu da ne pominjem. Kupujem i postolje za laptop. Radnu stolicu nisam kupila, nemam gde sa njom.

Poznanica posle tri meseca shvata da ne može da sedi u trpezariji i radi, jer ne može deci da otima pisaći sto. Kupuje još jedan pisaći sto i radnu stolicu i smešta, gde nego, u dnevnu sobu. Naravno, jer prosečna tročlana ili četvoročlana porodica u Srbiji živi u pedesetak kvadrata.

Dakle, vrlo smo doprineli privrednoj aktivnosti i trošili, kao i kada radimo iz kancelarije, često i preko svojih mogućnosti.

Ne idemo na posao, nemamo troškove prevoza. U redu, zato nam poslodavac to ni ne isplaćuje. Ne idemo na posao pa ne moramo da kupujemo doručak, užinu, ručak. Da, ali to ne znači da kada radimo od kuće gladujemo. Nismo prestali da doručkujemo, ručamo i užinamo.

Ne moramo da kupujemo odeću i obuću jer sedimo kod kuće. Ne znam šta kaže statistika da li je i za koliko opala prodaja odeće i da li je tome razlog rad od kuće, ali to što radimo od kuće ne znači da stalno nosimo tu jednu istu pidžamu u kojoj navodno možemo da radimo, niti te jedne patofne.

Kada sve saberem, ne uspevam da dokučim kako ne doprinosimo privrednoj aktivnosti i u čemu smo privilegovani. Doduše, Dojče banka predlaže da dodatni porez plaćaju poslodavci koji svojim radnicima ne obezbede stalni radni prostor. Jasno mi je da oni posmatraju makroekonomske tokove, ali moram priznati, volela bih da su u pravu i da stvarno manje doprinostim privrednoj aktivnosti, to jest da manje trošim.