Užički kovid bunt, počinje li revolucija đubretom na spomenicima

Užice je grad turbulentne istorije, ali ljudi koji su ga gradili i za njega stradali uvek su bili poštovani. Uvek, do pre par dana.

Sumorno kišno jutro na Trgu Svetog Save otkrilo je prolaznicima jedno sasvim drugačije lice nekih novih Užičana.

Na tom istorijski važnom mestu gde se nalazi jedna od najstarijih građevina u gradu i gde je užička svetinja, na spomenicima Josifu Jehlički i spomeniku u čast mladih nedovršenih oficira – 1.300 kaplara, osvanule su kante za đubre, kora od lubenice i razbijena tegla ajvara.

Moram da kažem da je čovek koji je zaslužan za izgradnju Sokolane, nekadšnjeg omladinskog centra gde su mladi učili sve od plesa do fudbala, u ovoj raspodeli smeća još i dobro prošao. Dobio je samo kantu za đubre na glavi.

Dok s druge strane, mladi vojnik koji u jednoj ruci drži knjige a u drugoj pušku, jer je simbol ondašnje intelektualne elite koja je čestito branila svoju otadžbinu, dobio je od svojih počinitelja umesto puške metlu, na glavu umesto šajkače koru od lubenice, a ona ruka gde su knjige sakrivena je kantom za đubre.

U podnožju spomenika 1.300 kaplara razbijena tegla ajvara i kao lenta rite, koje su počinitelji, valjda, skinuli sa sebe.

Da li se skrnavljenjem stare piše nova istorija i šta nam mladi poručuju?

Ova vandalska revolucija počela je zabranom rada kafića u gradu na Đetinji.

Danima su osvanjavale klupe na gradskoj plaži, popularnom kec baru, kao i na Trgu partizana, prepune smeća, zaboravljenih flaša, kesa od čipsa i kolača.

Doduše, sve đubrijere na pomenutim mestima su uvek bile prepune. Pravdala sam mlade tada, govorila sam da nemaju gde, a moraju se družiti. Govorila sam, komunalne službe bi morale biti ažurnije.

Međutim, to druženje u parkovima, ne znam kako, rezultiralo je polomljenim kantama za đubre, oskrnavljenim spomenicima, iščupanom klupom u parku preko puta gradske kuće i, nećete verovati, izmeštanjem kontejnera iz svojih ležišta i guranja niz strme ulice.

Ovo nije tekst u kome ću se osvrnuti na bezbednost, jer valjda nam je svima jasno do kakvog scenarija može doći ako auto u pokretu pogodi kontejner iz neke od strmih ulica, a u Užicu su baš sve takve. I ovo nije tekst opomene nadležnima da reaguju.

Ne, ovo je vapaj tim "mladim revolucionarima" da prestanu da rade ovakve sramotne stvari. 

Jer ja neću da pristanem na takvu omladinu mog ponosnog grada, neću da pristanem na bezidejnost.

Neću da pristanem na bahatost i na osude, jer ovo nije slika užičke omladine, već malog procenta nenaučenih da vole svoj grad.