Kako se izlečiti od smrti

Sigmund Frojd, u velikim bolovima, odbijao je da uzima bilo šta jače od aspirina jer je želeo da misli jasno. Na kraju, sam je izabrao trenutak sopstvene smrti.

Suzan Zontag, na drugi način, borila se sa smrću do kraja, verujući, na nekom duboko iracionalnom nivou, da će ona biti jedini izuzetak od konačnosti.

Mesec dana pre nego što je umro, Džon Apdajk je spustio glavu na pisaću mašinu jer je za njega bilo isuviše teško da nastavi da piše pesme o umiranju. Bio je spreman da odustane kada je, iznenada, pronašao snagu da dovrši svoje delo.

Pesnik Dilan Tomas je, na zabavi, ostavio svoju ljubavnicu, da bi sa domaćicom otišao u spavaću sobu i bacio se u njen zagrljaj. On je, uostalom, pisao: "Pevao sam u svojim lancima kao more."

Postoje u ovim prizorima odbljesci hrabrosti, lepote, besmislene patnje, besne samodestrukcije, ponašanja nepriličnog do odvratnosti, izliva kreativnosti, beskompromisnog posvećenja i veličanstvenih zabluda.

Postoje stvari koje nikada ne bismo predvideli, niti mogli da pretpostavimo, a one se nalaze u iznenađujućim detaljima, u sočnim šalama i skrajnutim komentarima, o kojima se kasnije pričaju velike priče.

Tako je Danilo Kiš pričao da je Ežena Joneskoa viđao kako u kafeima na Monparnasu prilazi stolovima za kojima su sedeli gosti i ispija njihova pića. Činio je to u naletu, bez najave, izmičući pažnji brižne supruge. U strahu od smrti, pisac je sam sebi odigravao svoj pozorišni komad "Kralj umire". U toj predstavi je igrao glavnu ulogu.

Sobe u kojima su živeli i umirali pisci, slikari i kompozitori imaju nešto od života koji je tu zaustavljen. Frojdova soba izgleda kao rascvetalo bademovo drvo. U nekim prostorijama je kazaljka zidnog časovnika zaustavljena na času i minutu kada je slavni stanar preminuo.

Danas ne gledamo često kako ljudi umiru u svojim kućama, a, kada se to i dogodi, smrt je nešto što ne možemo zaboraviti. Moderno umiranje dešava se u modernim bolnicama, gde telo može biti udaljeno, sakriveno od pogleda bližnjih, očišćeno od organskih razaranja i pripremljeno za modernu sahranu. Ali, vrelina radoznalosti je uvek prisutna.

Zontag je pisala da je apetit za slikama koje prikazuju tela u bolu vrlo sličan želji za predstavljanjem golih tela. Ona je ukazivala na gotovo „pornografsko osećanje" sa kojim se gleda u smrt. Radoznalost je sasvim prirodna, ali u čežnji da se gleda umiranje ima nečeg voajerističkog, bolesnog, čak lešinarskog.

"Nije ovo zemlja za starce" - pevao je Vilijem Batler Jejts u pesmi Jedrenje u Vizantiju.

"Ostareo čovek je tričava stvar, ritav kaput na štapu, sem ako duša ne zapljeska i ne zapoje, sve glasnije". Postoji mesto nazvano Vizantija, večiti svet umetnosti, mesto gde reči postoje zauvek, van vremena.

Jejtsova pesma se završava vizijom ponovnog rađanja, kao zlatna ptica iskovana u večnom plamenu, koja živi u Vizantiji i peva tamošnjim damama i gospodi o onome što je bilo, što biva ili što će doći.

Zašto nas ova zlatna ptica teši? Zašto nam je to danas važno? Zašto, još uvek radoznali i puni inicijativa, razmišljamo o umiranju?

Možda je to upravo zbog one smrti čije svakodnevne bilanse gledamo na našim ekranima?

Slušamo i to da, do sada, nismo bili u većem strahu od smrti. Smrt je, međutim, uvek bila tu; kucala je na unutrašnja skrivena vrata, izbijala je u različitim vidovima; ona je bila izvor naših stalnih briga i sukoba.

Epikur je propovedao da, pošto mi jesmo smrtni i naša duša neće nastaviti da živi, onda nemamo čega da se plašimo u životu posle smrti. Iako nas fizička smrt uništava, ideja smrti nas spasava. Tamo gde sam ja, nema smrti; tamo gde je smrt, nema mene.

Niče je pisao: "Šta ako biste morali da živite identičan život iznova i iznova, kroz čitavu večnost?".

Deo kreativnog tvorenja koji su određeni ljudi iznedrili, njihova umetnost, postali su deo njihovog života, ali i njihove smrti.

Vilijem Blejk je umro srećan jer je umirući sedeo u krevetu i gledao anđele. Onore de Balzak se ubijao poslom i ogromnim količinama kafe.

Virdžinija Vulf je nestala u reci džepova punim kamenjem. Franc Kafka je gladovao u sanatorijumu. Lav Nikolajevič Tolstoj je pobegao od svoje kuće da bi umiro u kućici šefa železničke stanice. Srčani udar je pokosio Skota Ficdžeralda u Holivudu...

Postoji nešto slavno u velikom požaru na kraju. Lepota čeka u zasedi. 

Ne kaže se: „Ponovo umirem."

Kaže se: „Ponovo živim!"