Zašto bih zauvek radio od kuće

Iako sam i ranije radio od kuće, jer takva je priroda posla, sada prvi put zaista radim od kuće. I nije mi to postalo noćna mora, mada sam mislio da može da se pretvori u "pakao".

Ustajem oko 6, pijem prvu kafu i gledam kroz prozor. Posle mnogo vremena čujem ptice. Prizor nije senzacionalan kao u Beogradu, ne gledam na uređen park, ali tu je skoro posađeno mlado drvo, nekoliko krovova u daljini i kućica za psa koji neprekidno čangrlja pomerajući posudu za vodu. Nema semafora, nema gužve, nema buke, nema lažne pristojnosti i osećaja nelagodnosti u stomaku.

Pored dvorišta često uzleću fazani iz polja niske pšenice. Komšijski pas Roki, je idealan za upoznavanje P. sa ljubimcima. Strpljiv sa decom i ne laje. Tavana nema, pa nema ni životinjki o kojima moram da mislim. Kuća je u blizini grada, pa u nabavku odlazim za četiri minuta u punoj ratnoj opremi ne misleći na gužve koje sam zaticao u Beogradu.

Sa porodicom nisam proveo ovoliko kvalitetnog vremena otkad je imam. Doručkujem u dvorištu, a zbog toga što nema svetlosnog zagađenja, u tišini mogu da posmatram sazvežđa i obnavljam "Kosmos" Karla Sagana.

Tin Ujević je govorio da je neophodno napraviti sistem, makar i za jedan dan. Moj se sastoji od dnevne rutine, osam sati posla, šetnja pored reke, zalivanje travnjaka. Pre pandemije, ne sećam se kada sam poslednji put prošetao. Stopio sam se sa automobilom neprekidno žureći nekud.

Formalnost mi nikada nije bila jača strana, pa, iako se preporučuje, a i mislim da ima smisla, ne nosim garderobu koju bih nosio na poslu, košulje svakako ne. Na poslu u potkrovlju sam najmanje petnaest minuta ranije, jer sve mora da bude spremno, a i nije daleko.

Socijalna distanca je odavno prisutna u našim životima, makar u mom jeste, jer moram izrazito dobro da kalkulišem raspoloživim vremenom. Otkad smo u najužem kontaktu sa tehnologijom, mislim da se povećava.

S druge strane, distanciranje podrazumeva samo fizički kontakt, jer mi se od početka pandemije čini da sam postao prisniji sa prijateljima, i sa onima koji žive u Srbiji, ali i sa onima koji žive hiljadama kilometara daleko.

I sva je prilika da verbalna komunikacija više nema istu težinu, kao pre pojave aplikacija. Uostalom, posmatrajući ljude, čini mi se da se mnogo njih pre odlučuje da napiše poruku, nego da se javi na poziv. A i tekst se retko zaboravlja, pametni pišu, kaže izreka.

Iako mi ponekad nedostaju kolege, sa nekima komuniciram i češće nego inače, doduše Viberom. Češće i više učim, razne stvari koje do sada nisam mogao, ili nisam imao priliku. A sve to samo zbog toga što ne provedem u prevozu najmanje sat dnevno.

Nakon obavljenog posla, gasim računar. To mi se nije desilo još od srednje škole i otkad sam za to dobijao naređenja. Lični računar više ne doživljavam kao proizvod namenjen za slobodno vreme. On je sada mašina za posao.

Nisam siguran šta će sve pandemija da promeni, za putovanja i obrazovanje znam, ali smatram da će jedna od stvari koje će koronavirus promeniti biti način na koji doživljavamo posao i mesto odakle taj isti posao možemo da obavljamo.

Raditi od kuće, ne znači biti manje ozbiljan u obavljanju zadataka, čini mi se da su baš zbog daljine nišanske sprave "nabaždarene" na precizniju optiku.