Šta ja znam o fudbalu, šta muž zna o kuvanju i druga otkrića karantina

Kad si mlad, nestrpljivo čekaš život i „ceo svet je tvoj“. Iz nekog ultraliberalnog krila, kasnije tokom života, kada dođu deca, porodica i neka ozbiljnija vremena, okrećeš se sve više i više ka konzervativnijim shvatanjima. Naravno, ima izuzetaka. Nisam ta. 

Kad si zdrav – nedovoljno ceniš to što ti „ne fali ništa“.

Kad si slobodan – ne razmišljaš o bilo kakvoj verziji života „u četiri zida“.

Kad možeš da biraš – kao da ne postoje oni koji imaju samo jedan, ili nijedan izbor. U svakom smislu.

Imao pa nemao…

U „specijalnim okolnostima“ svašta se nauči, pa čak i ono što smo mislili da smo znali.

Pomenuti baka i deka, koji su preživeli ratove, sankcije, razna bombardovanja i selidbe, nisu više tu, ali bili su u pravu – da smo živi i zdravi pa sve ostalo.

Aktuelne „specijalne okolnosti“ osim onog „Poludeću, ne mogu više“, i relativno nedovitljivih taze pošalica na račun muževa koji „jadni“ moraju da provedu dane i dane, noći i noći, samo sa svojim suprugama – mogu da donesu štošta dobrog i vrednog.

Supruga iz „viceva iz doba korone“ sada može postati na primer nova „Liga šampiona“. Nije loše ni da je ponudite pivom kao ortaka iz kraja. Možda se iznenadite kad čujete šta sve zna o fudbalu.

Muža koji vam, više-manje uspešno, sa velikim žarom pomaže u kuhinji, jer priroda njegovog posla nije takva da može da radi od kuće, sada imate vremena da malo detaljnije posmatrate, i shvatite kako mu nove sede (upravo ste ih primetili) „baš dobro stoje“.

Čuli smo savete psihologa i psihijatara da je dobro vežbati, zadržati uobičajenu rutinu, biti aktivan, makar u kućnim poslovima, baviti se hobijem, ili na primer onlajn učiti ples, jezike...

Ja i drugi, ostali

Osim što smo tokom višenedeljnog sedenja kod kuće mogli da radimo na sebi, mogli smo još nešto – „da poradimo na drugima“. Na raspolaganju su cimeri, brat, sestra, roditelji, komšija s kojim smo samo na „dobar dan“… Carpe diem!

Mogli smo, a još možemo, da se dublje zagledamo u oči svog deteta, da natenane posmatramo njegov hod, način kako drži olovku, osmeh dok se gleda u ogledalu… 

Da opušteno radimo sa njim domaći i prisećamo se operacija sa razlomcima i geometrije. Bez žurbe… Da čitamo zajedno lektiru. Da zajedno radimo vežbe iz fizičkog koje gledamo sa ekrana.

Da brojimo minute do kraja policijskog časa i zajedno istrčimo da šetamo psa. A kad se vratimo, da očešljamo zajedno ljubimca, opet natenane. Bez brzopoteznih usputnih četkanja…

Naravno, i da ribicama konačno najdetaljnije očistimo, i s merakom, ukrasimo akvarijum. Moj sada blista kao nikad pre! Isto kao i pas! 

Mogli smo, a još možemo, da sa detetom razgovaramo o onome za šta slabo nađemo vremena ili mislimo da je „potpuno nevažno jer imam da perem sudove i da se spremam za posao, a ni ručak nisam zapržila“. Na primer, o tome koja drugarica misli da ima najsjajniju kosu u razredu, i o onoj što misli da, pošto joj tata radi u Americi, može jednog dana da „kupi pola kuća u našoj ulici“.

Onda kažete svom detetu da ima najlepše oči. Ne u razredu, nego na svetu. I posmatrate kako te oči potom zablistaju, zacakle. I primetite (niste ranije) da je ona smeđa tufnica na levoj zenici postala jasnija.

Tu je i, nikad istrošeno i nikad dovoljno – „Volim te“.

Mogli smo, a još možemo, zajedno da se smejemo, i da plačemo.

I da pričamo, iako je možda još rano, o nekom fakultetu u dalekom, velikom gradu, ili makar o sređivanju potkrovlja vikendice. Još ga nisam opremila onako kako sam kao mala zamišljala. Nek je zdravlja…