Najgore tek treba da dođe

Bacil kuge nikada ne umire i nikad ne nestaje, može desetinama godina spavati u nameštaju i rublju, strpljivo čekati u sobama, podrumima, sanducima i maramicama i starim hartijama i može biti da će doći dan kada će na nesreću ljudi i njima za pouku, kuga probuditi svoje pacove i poslati ih da uginu u kakvom srećnom gradu.

(Alber Kami, Kuga)

Pariz je 1943. deo nacističke Nemačke. To je podeljeni grad. Jedan deo njegovih stanovnika gleda u višijevski režim, drugi u Pokret otpora, De Gola i saveznike. To je raskršće različitih puteva koji su često suprotstavljeni jedan drugom.

Da ste tada živeli u Parizu, bez obzira na to šta učinili, bili biste lično odgovorni za budućnost. Mogli ste da postanete izdajnik, heroj, fašista, borac za slobodu... Ovo je istina o svakom vremenu, ali je bilo posebno izraženo sredinom 1943.

Biti živ, uvek uključuje i rizik od smrti, ali za vreme rata više nego ikada pre. Ljudi koje ste poznavali bili su uhapšeni ili ubijeni. Drugi su bili kolaboracionisti. Hiljade Jevreja su rutinski sakupljene i poslate u koncentracione logore. To je bio visoki talas Holokausta.

Stoga, deluje krajnje neobično to što je Ž. P. Sartr pisao posle rata: „Nismo nikada bili tako slobodni kao za vreme okupacije.“

Da bi se razumela ova tačka gledišta, neophodno je da se zaboravi da je oslobođenje Pariza bilo 1944. i da se II svetski rat završio 1945. smrću Hitlera i potpunim porazom sila Osovine.

Drugim rečima, mi treba da napustimo svaku ideju istorije. Dakle, to se i dalje događa. Romel se predao u Severnoj Africi. Saveznici su se iskrcali u Italiji. Sovjeti su kažnjavali Nemačku na Istoku.

Ali sredinom 1943. bilo je i dalje moguće da rat ode u drugom pravcu. Ako ste živeli u 1943, svejedno na čijoj strani bili, mogli ste da se nadate, molite, planirate, borite, dajete uverljive izjave, proročanstva i slično, ali niste imali jasnu sliku o tome kako će biti konačno podeljene sve karte u igri. Ko bi tada mogao da se kladi na predstojeći Hladni rat, ili na podizanje i pad Berlinskog zida, kao i kakva će biti uloga SAD u posleratnom periodu?

U romanu „Čovek u visokom dvorcu“ Filip Dik opisuje Ameriku koju su zauzeli i podelili carski Japan i nacistička Nemačka. Ovo bi moglo da se tretira kao „alternativna“ istorija, priča o onome što je moglo da se dogodi da su stvari krenule drugačije.

U „Otadžbini“ Robert Heris otkriva Nemačku u kojoj su nacisti još na vlasti, gde proslavljaju Hitlerov 75. rođendan, a u njihovoj agendi i dalje stoji Konačno rešenje.

Istoričari nazivaju ova hipotetična scenarija „protivčinjenična“. U 1943. ona uopšte nisu bila protivčinjenična. Ovakvi ishodi nisu samo bili zamislivi, oni su mogli da budu i ostvareni.

U jednoj budućnosti Hitler umire i nacisti su poraženi. U drugoj, nema Dana de, sile Osovine vrše kontraofanzivu i fašizam postepeno opasuje svet. Vizija Džordža Orvela o čizmi koja udara u vaše lice postaje istina. Ovo su moguće budućnosti. Ništa nije neizbežno. Možda će svet doći do svog kraja. Možda i neće.

„Moram da biram između pravljenja bombe i koncentrisanja na filozofiju. Ovo je surova nesigurnost“, pisao je Alber Kami. U ovakvom vremenu, on je pokušavao da napiše roman o ratu, „Kugu“, u kome invazija pacova prouzrokuje bubonsku kugu u jednom alžirskom gradu.

Kao što je Sartr u svojoj drami „Muve“ aludirao na naciste, Kami je izmislio roman o bacilu kuge. Obojica su morali da misle na cenzuru. Ali Kami nije imao ideju kako će se završiti rat i, samim tim, njegova knjiga. Nedostajao mu je kraj. To mu je pravilo velike poteškoće u pisanju.

Odlučio je da napravi otvoreni kraj, u kome priznaje da tako nešto može da se dogodi u bilo koje vreme.

U jednom od svojih pisama, Kami je dodao: „U svakom slučaju, najgore tek treba da dođe.“ Ovo stanje neznanja je deo onoga što je on uobičavao da zove „Apsurd“.

Mi želimo da sve razjasnimo, kaže Kami, da razumemo, da znamo – da živimo život kao da je on već istorija, ali život je apsurd, ništa nije fiksirano; postoje alternativni ishodi. To je kao da se nalazite u sobi u kojoj postoji veliki broj različitih vrata i, u zavisnosti od toga koja vrata otvorite, vi ćete završiti u potpuno različitom svetu. Ili vrata koja neko drugi otvori za vas: vrata koja biste vi radije držali zatvorena.

„Kuće nisu nikada bile zaštita. Gestapo je često izvodio svoja hapšenja između ponoći i pet ujutro. Osećao se svaki trenutak u kome su vrata mogla da budu otvorena i, zajedno sa hladnom eksplozijom, u stan će ući deo noći i trojica prijatnih Nemaca sa revolverima. Čak i onda kada nismo govorili o njima, čak i onda kada nismo mislili o njima, njihovo prisustvo je bilo među nama“, pisao je Sartr u „Pod okupacijom“, sećajući se ne samo istorijske epizode nego i raspoloženja egzistencijalne nesigurnosti.

Priče se pričaju unazad, život se živi unapred. Priča koju priča idiot, možda puna buke i besa, ne znači ništa.

„Slučaj je završen“, piše eksplicitno ili implicitno na kraju svake dobre detektivske priče. Problem je rešen, sva apsurdnost je obrisana.

Ali život nije takav. Slučaj nije završen. Život je otvoren. Svako je pisac i može da nastavi da menja scenario iznova. I to je deo problema. Ima toliko mnogo pisaca sa svojim zapletom i potpuno različitim krajevima, ili bez ikakvog kraja.

Mi ne možemo da biramo: moramo da živimo i pričamo priče o tome. Sloboda i stvaranje su jedno. Pisac nije Bog. Knjiga je samo zakrpa sastavljena od pitanja, dilema i interpretacija.

Ona postoji i protiv svog autora. Niko ne može biti siguran kako će se priča završiti, ako se završi. Na neki način, ona se i dalje dešava.

Bacil se vratio.