Japanski policijski sistem uzor za svet?

Raskrsnice i trgove širom Japana krase objekti kakvi se drugde u svetu ne viđaju. To nisu arhitektonski spomenici kulture, ali jesu trajni svedoci dešavanja u životu japanskih gradova i pokazatelji tamošnje društvene organizacije i kolektivne psihe. Reč je o neobičnim mini-policijskim stanicama sa svega dva-tri čuvara javnog reda i zakona.

U Japanu postoji više od 6.300 malih policijskih ispostava poznatih kao "koban", koje se u velikim gradovima nalaze na svega nekoliko stotina metara jedna od druge, na svim mestima gde postoji gust saobraćaj ili veliki protok ljudi.

Na zidu tih skromnih građevina, koje se obično sastoje od samo dve ili tri vrlo skučene prostorije, pričvršćene su table koje stanovništvo redovno obaveštavaju o broju poginulih i povređenih u saobraćajnim nesrećama tog dana. Ta "crna hronika" jedan je od mnogobrojnih vidova upozoravanja kojim se stanovništvo u Japanu konstantno podseća i poziva na oprez u saobraćaju, poput alarmantnih natpisa o opasnosti na putu koji se neprekidno smenjuju na elektronskim tablama duž auto-strada, opominjućih nalepnica na kamionima i taksijima i čestih reklamnih kampanja o bezbednosti u saobraćaju.

Sastavni i upadljivi deo dekora malih policijskih ispostava su i poternice sa licima najtraženijih otpadnika od zakona. Njima su sve donedavno, kao najveći državni neprijatelji, decenijama dominirali odbegli članovi levičarske terorističke organizacije Japanska crvena armija, koja je sedamdesetih i osamdesetih godina delovala širom sveta, i pripadnici zločinačkog religijskog kulta Aum Šinrikjo, koji su polovinom devedesetih pokušali da bojnim otrovom izazovu paniku i politički prevrat u Japanu.

Na policijskim kućicama se često mogu videti i reklamni posteri koji pozivaju mlade da pristupe snagama reda ili najavljuju nove mere za poboljšanje protoka i bezbednosti saobraćaja.

Na usluzi građanima

Ljudstvo raspoređeno u policijskim kućicama uglavnom je, pored dežurstva, zaduženo za nadzor i patroliranje svoje zone odgovornosti, peške ili biciklom. U slučaju kada se njihova ispostava nalazi na raskrsnici, oni povremeno preuzimaju i ulogu saobraćajaca i megafonima opominju nesavesne vozače da smanje brzinu ili propuste pešake.

Mada građani tu mogu da podnesu prijave o krađi ili gubitku ličnih dokumenata, te vlasti izveste o nesrećama, spolja gledano, čini se da policajci u mini-stanicama najviše vremena provode dajući uputstva putnicima i zalutalim građanima o tome kako stići do određenog objekta ili adrese.

Kada prilike to zahtevaju, međutim, ljudstvo iz tih sveprisutnih ispostava može biti upućeno i na zadatke van svog rejona, kao što su patroliranje automobilom po gradu, sprovođenje uhapšenih, straža u pritvoru ili očuvanje javnog reda i mira tokom održavanja mitinga i demonstracija.

Iako, u principu, policijske ispostave "koban" rade 24 sata dnevno, u onim rejonima gde ima manje saobraćaja, kriminalnih radnji ili gde nedostaje ljudstva, one se zatvaraju tokom noći. Na nekim mestima je i tokom dana moguće videti praznu i zaključanu policijsku kućicu, što obično znači da je njeno malobrojno ljudstvo u patroli, ili da je moralo da odgovori na neki hitan poziv.

Temeljno očuvanje bezbednosti ili narušavanje privatnosti?

Ljudstvo iz policijskih kućica jednom ili dva puta godišnje obilazi stambene objekte i preduzeća u svom rejonu, i pritom vrši popis stanara, odnosno radnika. Tom prilikom policajci prikupljaju osnovne informacije o porodicama i firmama, kao što su broj ukućana, njihovo godište i profesija, odnosno broj zaposlenih, njihov položaj i radni zadaci.

Oni na taj način nastoje da bolje upoznaju okruženje u kojem služe, odnosno steknu sliku o tome šta se sve promenilo u rejonu njihove odgovornosti, te uspostave prisnije odnose sa građanstvom.

I dok Japanci, čini se, nemaju otpor prema kućnim posetama od strane čuvara reda i policijske kućice u svom susedstvu listom smatraju vrlo korisnim, one, interesantno, zapadnjačkim borcima za ljudska prava ponekad služe kao municija za kritiku smrtne kazne i pravnog sistema u Japanu, a i šire.

Naime, ni krive ni dužne, ove male ispostave su uvučene u globalnu debatu o opravdanosti smrtne kazne, koja je naročito intenzivna u SAD, gde u mnogim državama traje borba za njeno ukidanje.

Japan se, kao zemlja sa izrazito niskom stopom teških prestupa kao što su ubistva i otmice, ne uklapa u diskurs zapadnjačkih liberala o tome da smrtna kazna zapravo uopšte ne doprinosi prevenciji kriminala. Oni zato ponekad iznose argument da je japanski policijski aparat suštinski nedemokratski, jer u toj državi više od 95 odsto osumnjičenih prizna zločin, što, po njima, govori o pritisku policije na stanovništvo, odnosno ukazuje na to da postoji veliki broj iznuđenih priznanja.

U sklopu tog argumenta navodi se i primer policijskih kućica koje, zbog toga što se nalaze na svakih nekoliko stotina metara, navodno predstavljaju dobru ilustraciju činjenice da se japansko stanovništvo nalazi pod velikom paskom policije i da niska stopa kriminaliteta u toj zemlji nije postignuta zahvaljujući sprovođenju smrtne kazne ili dobrom zakonodavstvu, već pre svega zahvaljujući pritisku koji ograničava građanske slobode i privatnost.

Činjenica je, međutim, da japansko stanovništvo, generalno, ima mnogo veće poverenje u policiju i državne organe nego Amerikanci i drugi zapadnjaci, te da se stoga ne oseća ugroženim ili ugnjetenim od strane čuvara zakona. Japanci ne samo da ne vide nikakav problem u postojanju policijskih kućica, koje su se prvi put pojavile u prestonici Tokiju još sedamdesetih godina devetnaestog veka, već i u anketama javnog mnjenja često sami traže da one budu postavljene u blizini njihovih domova ili da, ako su već tu, u njima neko obavezno stalno dežura.

One su odavno postale sastavni deo gradske arhitekture i svakodnevnog života u Japanu.

"Koban" kao uzor u očuvanju javnog reda i mira

Dominantne vrednosti koje oblikuju japansko društvo su harmonija i međusobna saradnja, a taj kolektivistički pogled na svet se odražava i na odnos policije i građanstva, koji se shvataju kao dva dela istog društvenog tela koji se međusobno dopunjavaju i zajednički deluju ka ostvarenju istovetnog cilja: očuvanju javne bezbednosti i stabilnosti.

Osim toga, prosečni Japanci pokazuju i konformističke tendencije, u smislu da spremno poveravaju i rado delegiraju odgovornost za svoju bezbednost i sigurnost članova svoje porodice firmama, školama, javnim institucijama i državnim službama, te od njih očekuju da se o pojedincu postaraju u većoj meri nego što to Evropljani očekuju od svojih institucija.

Nacionalna homogenost je takođe bitan faktor koji olakšava položaj i rad policije u Japanu, jer se ona i zahvaljujući tome ne doživljava kao snaga koja nauštrb drugih štiti interese određene rasne ili etničke grupe, kao što se to ponekad dešava u multikulturnim sredinama u Severnoj Americi, Evropi i drugde.

Iako je, dakle, sistem održavanja javnog reda i mira korišćenjem guste mreže majušnih policijskih ispostava produkt specifičnih društvenih i kulturnih faktora u Japanu, taj pristup ima brojne vrline koje ga, uprkos razlikama u društvenim uslovima i mentalitetu, čine privlačnim i korisnim i za druge zemlje. On omogućava efikasnije prikupljanje informacija, brži izlazak na teren i uspostavljanje boljih odnosa sa lokalnim stanovništvom.

Toga je svesna i japanska vlada, pa već nekoliko decenija, kao svoj doprinos razvoju siromašnih zemalja, promoviše sistem policijskih kućica i u inostranstvu. Mir i stabilnost su sami po sebi vrednost, ali i preduslov za ekonomski razvoj, pa se poslednjih petnaestak godina ovaj, sada već svetski poznat, sistem uvodi u Indoneziji, Brazilu i zemljama Centralne Amerike kao što su Gvatemala, Honduras i El Salvador.