Ljubav prema konjima ostala u amanet, država čuva sortu koja je spasavala glave na Solunskom frontu

Banatsko selo Karađorđevo, u opštini Žitište, posle Prvog svetskog rata naselili su dobrovoljci gorštaci iz Like, koji su sa konjima i zapregama danima putovali do plodne Vojvodine.

Ni moderna mehanizacija nije sprečila Ličane da se odreknu svojih brdskih ljubimaca. Braća Milan i Goran Sučević od pre dve godine imaju vlastitu ergelu.

"Trenutno naša ergela broji oko 70 konja, to je brdski konj. Držimo ih... pa naši preci su se doselili iz Like sa konjima, sa konjima su došli, obrađivali su zemlju ovde sa njima, nisu imali traktore ni ništa, konji su ih othranili", kaže vlasnik ergele Goran Sučević.

Milan Gaković je od detinjstva rastao uz konje i zavoleo ih.

"Od malih nogu ćaća je držao konje. Zavolio sam to i nastavio tradiciju. Sada imam šest komada, dva pastuva i četiri kobile, volim da se provozam njima, da se družimo", kaže Milan Gaković iz Banatskog Karađorđeva.

U Banatskom Karađorđevu su 2013. godine osnovali konjički klub Solunac. U selu je nekada bilo oko 1.000 konja, danas mnogo manje.

"Imamo državne subvencije za ove konje, to je autohtona vrsta, tridesetak hiljada godišnje. I to je dobro, mogu da se ishrane konji. To je dobra stvar da ova vrsta ne nestane. Ovo je vrsta koja je na Solunskom frontu spasavala glave našim đedovima", istakao je predsednik konjičkog kluba Solunac Predrag Maljković.

Ono što svakako ohrabruje je podatak da je sve veći broj mladih zainteresovan za konjarstvo.

"Imam deset godina, idem u četvrti razred i počela sam da jašem sa pet godina", rekla je Danka Sučević, jedina u razredu koja jaše konje.

I dok za jedan par lipicanera treba izdvojiti oko deset hiljada evra, za par brdskih konja potrebno je upola manje.