Patent Marije Terezije i škola stara 250 godina – ponos srpske dijaspore u Italiji

Đorđa Gorela ima pet godina, živi u Trstu, gde će jednog dana, kako kaže, biti zubar. Ipak, srpski jezik odlično govori, zna ćirilicu, a Banju Koviljaču, odakle joj je majka, nosi u srcu. Redovno pohađa nastavu u predškolskoj grupi škole „Jovan Miletić" u Trstu, koja je otvorena daleke 1782. godine, i nikada nije prestajala sa radom. I njena starija sestra Đoja uči o srpskoj kulturi, jeziku i istoriji u starijoj grupi iste škole koja redovno okuplja, u centru ove italijanske luke, skoro stotinu đaka.

Vaspitačica predškolaca Tatjana Dašić i nastavnica Slađana Marković, zadužena za starije grupe đaka, godinama, kako kažu, sa zadovoljstvom prenose sve ono što je važno da najmlađi članovi velike srpske zajednice u Trstu znaju o Svetom Savi, Vuku Karadžiću, Nemanjićima, Kosovskom boju… Redovni su i časovi veronauke.

Teme su nepresušne, a većina dece jedva je čekala da nam kaže šta im, i ko, iz otadžbine nedostaje. Za Filipa i Uroša Milenkovića to su rođaci, za Idu Vukšu poreklom iz Pančeva – baka, Urošu Iliću nedostaje igralište u Derventi, Sofija Radulović redovno gleda televizijski program iz Srbije, dok Mateji Simonoviću poreklom iz Požarevca najviše nedostaje redovno učešće u nagradnoj igri „Uzmi račun i pobedi".

Škola koja je otvorena skoro 250 godina, ponosi se dugom tradicijom iza koje stoje prve srpske porodice koje su naseljavale i gradile Trst, zajedno sa drugim zajednicama. Nosi ime dobrotvora, uglednog zanatlije i trgovca Jovana Miletića. Rad škole su u početku pomagale  brojne ugledne i moćne srpske porodice u Trstu među kojima su Kurtovići, Vojnovići, Gopčevići, Kvekići, čije velelepne palate i danas krase grad na Jadranu.

Procenjuje se da na području severne Italije, kako saznajemo u razgovoru sa predsednikom crkvene opštine SPC u Trstu Zlatimirom Selakovićem, živi oko pedeset hiljada Srba a u celoj Italiji šezdeset hiljada.

Srbi koji su još pre skoro tri veka dolazili u Trst uglavnom su sa teritorije Dalmacije, Hercegovine, Like… Dolazili su i učitelji, intelektualci, moćni, ugledni i bogati trgovci, posebno oni koji su se bavili prekookeanskim transportom. Ubrzo se javila ideja o izgradnji pravoslavnog hrama i radovi su počeli još 1751. godine.

„Od pravoslavne braće na teritoriji Trsta tada su bili uglavnom Grci, drugih je bilo malo. Grčka zajednica je bila daleko brojnija nego naša. Rodila se ideja o osnivanju pravoslavne zajednice, s tim što je njih bilo daleko više. Međutim, isplivava to da su naši ljudi ovde bili sposobniji, obdareniji za velike poduhvate. Ekonomska moć tada u Trstu određivala je smernice dešavanja u gradu", kaže Selaković.

Prikupljena su sredstva, izgrađen je zajednički hram u čijem kompleksu je danas škola „Jovan Miletić", gde se nastava održava u skladu sa programom srpskog resornog ministarstva.

Za izgradnju Crkve Sv. Spiridona traženi su zajmovi od imperatorske porodice Austrougarske... Ugledni Srbin, grof Jovan Vojinović je iz svog džepa u početku vraćao zajam. Ipak, kada je crkva sagrađena, javio se problem jezika na kome je održavana liturgija i kako objašnjava Selaković, dve zajednice se dele, bez trzavica i velikih problema. Grčki predstavnici su isplaćeni i „dato im je tada da ponesu sve što su mogli".

„Najvrednija stvar koja nam je ostala, na koju smo ponosni, i na naše ljude koji su tada znali kako treba razmišljati, je Patent od Marije Terezije, Patent na osnovu kojeg mi postojimo i dan danas i na osnovu koga smo dobili pravo da ispovedamo pravoslavnu veru i da se organizujemo, da imamo nadležnog sveštenika i da eto po tim principa postojimo ovde tri veka", rekao je Selaković, i dodao da je i dalje održana bliska veza sa sestrinskom grčkom pravoslavnom crkvom.

„Crkva je okosnica i ljudi koji se nađu u nevolji – gde se obrate prvo: nadležnom svešteniku u hramu", kaže Selaković i dodaje: „Osnovni stubovi ove zajednice su, prvi i glavni – održavanje pravoslavlja, svetosavskog puta, i svega onoga što prati jedan ispravan pravoslavni život."

Hram je sagrađen u srpsko-vizantijskom stilu, visine 40, dužine 28, a širine 31 metar, pa može da primi 1.600 vernika. Unutrašnjost je ukrašena odabranim freskama i slikama u ulju. Iznad sv. trpeze i oltara nalazi se veliki lik Hrista na prestolu sa 12 apostola.

Srpskoj zajednici na raspolaganju je i biblioteka koja broji skoro 8.000 naslova, a tu je i bogat Istorijski arhiv, koji je dobrim delom obradio i digitalizovao Arhiv Republike Srbije.

Selaković smatra da stub koji trenutno nedostaje srpskoj zajednici u ovom delu Italije jeste istorijski muzej koji bi prikupio na jednom mestu važne i vredne predmete koji svedoče o nasleđu Srba, ne samo u Trstu, već i u čitavoj Evropi. Kaže da bi taj prostor možda trebalo da bude i prvo mesto u koje svaki Srbin, koji dođe u Trst, treba da uđe, i da na tom mestu oseti važnost uloge koju je srpska zajednica imala, i ima u gradu na obali Jadrana.

Od Duge do Mostova – zajedno se sve može 

Najviše Srba svoje parče neba, a i hleba, kada je reč o Italiji, našlo je na severu. Ipak, drže čvrste međusobne veze, zahvaljujući i brojnim udruženjima.

Udruženje „Vuk Karadžić" sa sedištem u Trstu, od 1995. godine organizuje brojne manifestacije i najstarije je udruženje Srba u Italiji.

„Organizovali smo Guču na Krasu, tu su učestvovali trubači sa Guče, bili su nam gosti i Goran Bregović, Dejan Petrović, Emir Kusturica i Zabranjeno pušenje. Iz Beograda dolaze poete da prezentuju svoje knjige, organizujemo izložbe slika, gostovanja pozorišta sa prevodima na italijanskom, tako da su nam gosti Italijani", rekao je predsednik Udruženja Dejan Nikodijević i dodao da su sada najviše fokusirani na sport i turnire u malom fudbalu na kojima su osvojili brojne pehare. Učesnici su i RTS-ovog turnira „Igraj za 16".

„Četiri godine smo zaredom bili prvaci u malom fudbalu u Trstu. Učestvujemo na turnirima u Austriji, Nemačkoj, Hrvatskoj, i nema mesta odakle nismo doneli pehar. Mnogo nam je važan Spasovdanski turnir u malom fudbalu, koji je svake godine u junu u Trstu, učestvuje više od 60 ekipa, a dolaze ekipe iz Pariza, posetili su nas veterani Crvene Zvezde, iz Austrije, Švajcarske...", ispričao je član Udruženja Zoran Stojanović.

Folklor posebno neguje udruženje „Pontes–mostovi" takođe sa sedištem u Trstu.

„Trudimo se da našoj deci prvenstveno pokažemo našu tradiciju, ko smo, odakle dolazimo, da im prenesemo običaje, sačuvamo od zaborava ono što smo mi naučili i poneli iz domovine... nije to samo folklor, to je riznica našeg naroda", rekla je predsednica Udruženja Dragana Antonijević.

Godišnje organizuju četiri koncerta u gradskim pozorištima koje sve više posećuje i italijanska publika, a posebno su ponosni na veliki broj dece koja su u Udruženju aktivna u folklornoj sekciji koja je 2016. godine donela bronzanu plaketu iz Portoroža, sa Evropske smotre folklora dijaspore.

„Prvi u dijaspori smo objavili i Letopis našeg udruženja, u saradnji sa dr Milom Mihajlović, ali nemojte da mislite iz pomodarstva, već zato što smatramo da pisana reč duže traje. Verujemo da će neke nove generacije moći da koriste naš bogati fundus nošnje, muzičkih aranžmana, puno lepih i vrednih koreografija", dodala je Antonijevićeva.

„Mostovi" su pomogli i osnivanje Kulturnog udruženja srpske omladine iz Trsta. Nedavno su uspešno organizovali, u saradnji sa muzejem „Nikola Tesla" veliki projekat kojim su u Trst doveli izložbu „Nikola Tesla: Čovek iz budućnosti", multimedijalni prikaz života i rada genija koji je izazvao veliku pažnju javnosti. Izložbu je videlo 5.000 posetilaca, većinom onih koji ne dolaze iz srpske zajednice.

„Udruženje redovno, kada uslovi dozvoljavaju, organizuje i šetnje sa vodičima, tokom kojih se posećuju kulturne znamenitosti Trsta povezane sa zaostavštinom Srba sa ovih prostora", rekla je Tijana Delić i dodala da je cilj Udruženja promocija kulture i obrazovanja među omladinom iz srpske zajednice, borba protiv predrasuda, predstavljanje srpskog nasleđa u Trstu.

Udruženje „Duga" okuplja veliki broj Srba iz Vićence i okoline. Bave se humanitarnim radom i pomažu zemljacima u matici kad god mogu. Ponosni su na manifestacije koje organizuju – „Đurđevdanski susreti" i „Sabor Srba", na kojima, zajedno sa gostima iz Austrije, Švajcarske i Srbije, pokazuju narodne nošnje, folklorne igre, demonstriraju stare zanate, izlažu slike svojih članova, a sa komšijama Italijanima, isprobavaju srpska jela.

„Obavezna su okupljanja za Uskrs, Tucijada, Deda Mraz i paketići deci za novogodišnje praznike, a redovna su i takmičenja u šahu, stonom tenisu, bilijaru, deca uče kaligrafiju, srpske narodne igre, sada zbog korone malo slabije, ali nadamo se da će se sve naše aktivnosti brzo vratiti u normalu", rekla je predsednica udruženja Dušica Lalić.

Prostorije Udruženja krase brojni pehari sa turnira u futsalu, koje organizuju svake godine. Na početku je bilo 14 ekipa, danas postoji i Liga veterana.

„Ovde ljudi mnogo vole sport, a i mi smo nacija koja se uspešno bavi sportom", rekao je Igor Rašić, koji se, osim sportske sekcije u udruženju, bavi i pisanjem i slikanjem. „Srbijo majko, znaš ti, a znam i ja, gde god bili, čuvaćemo naš jezik, folklor, tradiciju, ćirilicu…", poručio je Igor.

U malom mestu Meledo, od 2016. godine u udruženju „Vidovdan" okupljeni su Srbi, i ne samo oni, već i Italijani, među kojima su i poznati pijanista Đorđo Sini, i književnica Karla Galvan, koji zajedno neguju kulturu i jezik, uglavnom na literarnim konkursima. Posebno su ponosni na dečji literarni konkurs „Domovina u srcu". Za nagrade učesnicima, zadužen je stručni žiri iz Beograda.

„Mi želimo da naša deca srpski jezik, ne samo govore u porodici, nego da znaju i da se pismeno izražavaju na maternjem jeziku. Naša deca vide italijanski kao prvi jezik, a srpski kao drugi. Mi radimo na tome da se okrene taj krug", rekla je članica udruženja Rada Rajić. Napominje da je još jedna specifičnost udruženja to što u svoj rad uključuju i Italijane jer žele da se integrišu „na dva koloseka". Žele da što više ljudi uči o Srbima i da ih upoznaje, kako bi cenili i poštovali i prihvatili srpsku zajednicu na najbolji način.

Stojiljković: Srpska dijaspora u Italiji – jedna od najboljih na svetu

Ivana Stojiljković, generalni konzul Srbije u Trstu, rekla je za portal RTS-a da su Italijani, kao domaćini pokazali veliku srdačnost i otvorenost za saradnju i da je pokrenula inicijativu bratimljenja gradova Trsta i Novog Sada, čija je realizacija nažalost usporena zbog pandemije.

Dodala je da regija Friuli Venecija Đulija i grad Trst imaju poseban značaj za srpski narod.

„Postojanje najlepšeg i najbogatijeg srpskog hrama i brojnih palata sa srpskim motivima i statuama cara Lazara, Carice Milice i Kosovke devojke u samom centru Trsta, na trgu Ponte Roso, dovoljan je dokaz koliko su naši preci činili za taj grad i bili cenjeni kao sugrađani. Oni su našem narodu, pored crkve i brojnih palata, ostavili u nasleđe i srpsku školu iz 1872. Jovan Miletić u kojoj i danas naša deca uče srpski jezik, istoriju i kulturu kroz program dopunske nastave. Našoj dijaspori u Trstu ostalo je da čuvaju ove nasleđene vrednosti i da neprestano dokazuju da su dostojni naslednici srpskih predaka. Za drugi deo dijaspore, koji nije imao ovakvo kulturno nasleđe, zadatak je bio teži ali su sve ciljeve uspešno postigli i dostigli kriterijume koje vekovima postavlja Trst. Tako su i u Vićenci i Udinama formirane Crkvene opštine. U blizini Vićence sveštenstvo i verujući narod su svojim sredstvima kupili objekat u kojoj se osniva prva srpska crkva u ovom delu Italije a u Vićenci radi i škola ‘Sveti Sava’", izjavila je Ivana Stojiljković.

Sa pozicije konzula pod čijom jurisdikcijom je Sever Italije, Stojiljkovićeva navodi da naši državljani u Italiji imaju uobičajene potrebe i probleme kao i naš narod koji živi u Srbiji.

„Generalni konzulat upravo postoji da bi se ubrzalo pribavljanje dokumenata iz Republike Srbije, ostvarila određena prava u obe države ili zaštitila prava naših državljana u Italiji. Mi smo u obavezi da poštujemo propise zemlje prijema ali i da procenimo kada su povređena prava našeg državljanina pogrešnim usklađivanjem ili njihovom primenom. S obzirom na to da se nalazimo na samoj granici, pored uobičajenih potreba i problema, susrećemo se, nažalost, češće i sa saobraćajnim nesrećama, problemima prilikom prelaska granice i izgubljenom ili pokradenom dokumentacijom", dodala je Stojiljkovićeva.

„Uvek insistiram na tome da naši državljani gledaju na Generalni konzulat Republike Srbije u Trstu kao na svoju kuću, i drago mi je da smo u tome uspeli i podigli međusobno poverenje na najviši nivo. Mogu da kažem da sam velikim delom ispunila svoju misiju jer sam, pored svih predstavnika zemlje prijema, ostvarila izuzetnu saradnju i obostrano poštovanje sa dijasporom koja se nalazi na mom jurisdikcionom području. Neskromno tvrdim da je srpska dijaspora u Italiji, iako jedna od mlađih, svakako jedna od najorganizovanijih i najboljih dijaspora na svetu i zaslužuju veliko poštovanje za nesebično zalaganje kojim čuvaju srpsku kulturu, tradiciju i identitet u Italiji", izjavila je za RTS konzulka Stojiljković.

Tekst je realizovan u okviru projekta Delegacije EU u Srbiji „Puls Evrope"