Kako pružiti prvu pomoć povređenoj osobi - šta smemo, a šta ne smemo da radimo

Bojana Banjević iz Crvenog krsta navodi za RTS da je naša zakonska i moralna obaveza da se ukoliko naiđemo na mesto nesreća zaustavimo, procenimo kakva je situacija, da pružimo prvu pomoć u skladu sa svojim mogućnostima i znanjima i da pozovemo Hitnu pomoć.

Naglašava da pri dolasku na mesto nesreće, najpre treba da osiguramo sebe, zatim da obeležimo i osiguramo mesto nesreće i zaštitu povređenih osoba od mogućeg novog povređivanja - da drugi vozači ne nalete, i odmah nakon toga pozovemo  hitnu pomoć i priteknemo u pomoć ugroženima, jer i sekunde odlučuju o nečijem životu. 

"Na prvom mestu je bezbednost, da obezbedimo sebe i one kojima pružamo prvu pomoć, ali i našu okolinu. Na primer ako naiđemo na saobraćajnu nesreću, zaustavimo naš automobil, isključimo ga, isključimo motor i uključimo pokazivače pravca, sva četiri migavca, obavezno oblačimo reflektujući prsluk kako bi bili vidljivi okolini, postavimo sigurnosni trougao na određenu udaljenost da bi ostale obezbedili i obavestili da se nešto doogodilo i zatim prilazimo vozilu, ukoliko je naravno bezbedno da procenimo situaciju", objašnjava Banjevićeva.

Dok čekamo Hitnu pomoć, kaže gošća Jutarnjeg programa, bitno je da procenimo kako je došlo do povređivanja i u skladu sa tim da postupamo - proverimo da li među povređenim osobama ima neko bez svesti, neko ko ne diše i da li neka osoba eventualno krvari zato što su to neodložne mere prve pomoći.

"Ukoliko neko ne diše treba da započnemo reanimaciju, ukoliko neko krvari da to krvarenje zaustavimo. Kod krvarenja uvek primenjujemo direktan pritisak, kod udarca glavom u šoferšajbnu ili sedište ukoliko dođe do krvarenja nikako ne treba da zabacimo glavu unazad već se glava spusti dole, pritisnu se nozdrve i na taj način se krvarenje zaustavlja", objašnjava Banjevićeva.

Pomeriti povređenog samo u slučaju ako je životno ugrožen 

Ističe da povređene osobe pomeramo samo u slučaju kad im je život ugrožen.

"Ukoliko je životno ugrožen tada pomeramo povređenog. Ukoliko se automobil zapalio, a ako smo sa druge strane sigurni da nema opasnosti po nas. Znači ne treba ni uletati i evakuisati ljude iz zapaljenog automobila ako nemamo sposobnosti, mogućnosti da to uradimo. Zatim, u slučaju kada je osoba prestala da diše potpuno u redu evakuisati povređenog, izvući ga napolje kako bi mogli da započnemo mere reanimacije", objašnjava Banjevićeva.

Ističe da je jako teško proceniti ima li povreda unutrašnjih organa i da tada pri pružanju prve pomoći može doći do greške jer takav vid povrede nije nešto što možemo da saniramo u okviru prve pomoći.

"Zaista je teško proceniti da li povređeni ima povrede unutrašnjih organa, ali baš zato i kažemo - pružite prvu pomoć u skladu sa svojim mogućnostima. Verujemo da će u saobraćajnom traumatizmu, naročito ako su to neki jaki udarci biti nekih unutrašnjih povreda. Ali, to nije nešto što možemo u okviru prve pomoći da saniramo, naročito ta unutrašnja krvarenja koja su jako opasna jer ne možemo da ih vidimo, a ostavljaju jake posledice. Ali je zato važno da znamo kakav je način povređivanja bio, da pružimo prvu pomoć onoliko koliko mi to možemo i da tu ostanemo dok ne dođe Hitna pomoć", objašnjava Banjevićeva.

Nekada i sam poziv Hitnoj pomoći mnogo znači, kaže gošća Jutarnjeg programa, ne moramo da konkretno pružimo prvu pomoć, previti povređenu osobu ukoliko nismo sigurni kako to pravilno da uradimo.

"Nekada je bolje da ne uradimo ništa odnosno samo pozovemo Hitnu pomoć, ali je veoma značajno za Hitnu pomoć da znaju - koliko je ljudi povređeno, kakve vrste povrede su u pitanju, ima li dece, koliko ljudi se nalazi u vozilu i slično", objašnjava Banjevićeva.

Ističe da najveći broj povređenih čine vozači, putnici u automobilu i pešaci.