Beograđanin Bogdan Roščić novi direktor Bečke državne opere

Roščićev lični uspeh, kao i austrijska strategija internacionalizacije elitnih nacionalnih institucija, dobar su podsticaj i za status visoke nacionalne kulture u Srbiji.

Bogdan Roščić, kakva međunarodna karijera u jednoj globalnoj branši strme i nemilosrdne kadrovske piramide! Danas medijski, za dva meseca oficijelno, Roščić postaje trideset i treći direktor Bečke državne opere, ako se računa njeno postojanje od 1869, kad je preseljena u tada novu, i danas postojeću zgradu na Ringu.

Roščić time nastavlja tradiciju velikih muzičkih imena na direktorskoj poziciji Bečke državne opere, ovde samo najpoznatija: Gustav Maler (1897-1907), Rihard Štraus (1919-24), Herbert fon Karajan(1956-64), Lorin Mazel (1982-84), Jan Holender (1992-2010).

Zvuči neobično kad se za Roščića kaže da se nastavlja, ili "uklapa" u jednu konzervativnu tradiciju elitne kulture, kada je upravo on ušao u bečki medijsko-muzički pogon gazeći tradicije i zaobilazeći konvencije.

Kretati se po muzičkom tržištu Austrije je "kao svirati trubu u telefonskoj kabini", rekao je u jednom intervjuu (Musikwoche, 26.4.2002).

Bogdan Roščić je rođen u Beogradu 1964. Otac Zvonimir je bio maksilofacijalni hirurg, mama Lola (rođena Knežević, Radovan Zogović ujak) je anesteziolog. Bogdanov deda Ante Roščić je došao iz Podgore (Makarska) kao inženjer u Trepču, ostao u Kosovskoj Mitrovici, zaljubio se, oženio i prešao na pravoslavlje.

Sredinom sedamdesetih Roščići se sele za Linc, gde je Bogdan završio gimnaziju. Na bečkom univerzitetu je studirao filozofiju i muzikologiju, 1989 doktorirao sa temom "Društvena teorija Teodora Adorna kao Kritička teorija subjekta". 

Bogdan je kratko radio kao pop-kritičar u muzičkom resoru austrijskih dnevnih novina Prese i Kurir, gde je mnoge osvojio (i isto toliko protiv sebe podigao!) duhovitim izveštajima koji su "gazili" po dostojanstvu muzičke kritike kao medijske forme.

Nosio je majicu Ramonesa kad se u redakciju ulazilo u odelu. Pisao je disertaciju o Adornu kad su na bečkom Filozofskom fakultetu vladali francuski postmodernisti tipa Derida, Gatari i Deluz. Na pitanje zašto nije izabrao nekog od njih, Roščić je odgovarao da on od francuskih filozofa poznaje samo Asteriksa i Obeliksa.

Nedugo nakon što je austrijsko Ministarstvo kulture donelo odluku o postavljanju Roščića na mesto direktora Državne opere, Prese je u jednom tekstu (Tomas Kramer 21.12.2026) nabrojalo sve "provokacije" kojima je on osvajao prostor nacionalne muzičke scene.

Kramer ne krije da je pod čarolijom Roščićeve informisane neposrednosti: "Pod pseudonimom "Robo" Roščić je pisao otrovne muzičke kritike. O jednom Ars-Electronica simpozijumu je napisao "nisam ništa razumeo, ali je zvučalo vrlo duboko".

Bon Džovi i U2 su za njega bili "stari volovi", a "Gans en rouzis" (Guns 'n' Roses) "moderni Rolingstonsi, samo gluplji". Mrzeo je The Doors, a hvalio Madonu "zato što se odrekla licemernog morala u muzici i sad samo peva lake strofe o onome do čega je ljudima najviše stalo, a malo dobiju: seks i novac".

Austro pop, pola sata dosta

U dnevniku Kurier je Roščić vodio sektor medija, a kad je sam pisao, bile su to muzičke kritike "koje su virtuozno šibale po glupostima mejnstrima" (Kramer).

Do tog trenutka je još bio "mladi divlji" koji je pratio mene popularne kulture, ali već 1993, sa nepunih trideset godina, Roščić je postavljen za muzičkog direktora ORF-ove radio stanice Ö3, koju je potpuno preuredio. O3 je postao i danas ostao "krava muzara" ORF-a - pop, rok, pank, soul, black music, svetske liste, inteligentni voditelji, kratke vesti.

Anglosaksonski rok je pobedio austrijski pop sa velikim rezultatom. Domaći austro-pop je od tada na O3 davan na kašičicu, što je na noge podiglo nacionalne "Austropopere" kojima su isečene tezge i prostor, a domaćoj muzičkoj kritici nacionalni ponos. Onima koji su ga kritikovali kao "uništitelja Austro-popa", Roščić je odgovarao da "emitovanje na radiju ne spada u ljudska prava".

Godine 2001. Bogdan Roščić se oprostio od lakih nota i otišao s ORF-a. Do 2003. je bio izvršni direktor Universal Music, onda prelazi u Deutsche Grammophon, elitni klasični program u sklopu Universal Music Group.

Time je iz tabora Bordjeovske "niže kulture" Roščić prešao u u zabran visoke, legitimne kulture, u svet opere i zvezdi klasične muzike. Kako? "Oduvek sam želeo da postanem dirigent. Privatno sam uvek slušao klasičnu muziku, najradije dok peglam", objašnjavao je u jednom intervjuu.

U nastavku, više nije menjao tip muzike, ostao je veran klasici. Godine 2006 je preuzeo firmu Decca Music Group u Londonu; 2009. Sony Music Classical u Njujorku. Na obe funkcije se profilisao kao menadžer koji promoviše klasiku u napetosti između širokog ukusa i velikih zvezda, elitne tradicije i šoubiznisa, visoke i popularne kulture.

Opera u doba korone

Današnja javna promocija Bogdana Roščića i njegovog tima odavno je planirana kao živi, raskošan internacionalni spektakl. U međuvremenu, sve kulturne institucije po svetu su zatvorene zbog epidemije kovida 19, tako i Bečka opera.

Na kraju je silom prilika nađen balans između spektakla i bezbednosti. Medijsko predstavljanje novog direktora Opere obavlja se bez javnosti, sa direktnim video uključenjima na Trećem televizijskom kanalu ORF-a, od 21.20 večeras.

Zajedno sa Roščićem funkcije preuzimaju šef dirigent Filip Žordan i glavni koreograf baletskog ansambla Martin Šlepfer, obojica Švajcarci.

Ne uvek, ali poslednjih decenija sve češće, Bečka opera pored direktora paralelno postavlja i muzičkog rukovodioca. To je recimo bio Klaudio Abado (86-91) pod upravom direktora Klausa Drezea; Sejdži Ozava (2002-2010) pod Janom Holenderom; Franc Velzer Mest (2010-14) za vreme trenutno odlazećeg direktora, francuza Dominika Majera.

Ono što je za Holendera bio Ozava, za Roščićaće biti, već rečeno, dirigent Filip Žordan. Rođen 1974 u Cirihu, Žordan je do sada bio šef dirigent Bečkih simfoničara, muzički direktor Pariske opere, prvi dirigent Berlinske opere Unter den Linden.

Večerašnji medijski spektakl je kompromis sastavljen od živog i snimljenog materijala. Peva Ana Netrebko, apsolutna miljenica austrijske publike, i ona u specijalno za ovu priliku snimljenom koncertu pred praznim gledalištem Opere.

Dominik Majer odlazi u milansku Skalu, Bogdan Roščić preuzima Bečku državnu operu. RTS će tokom sutrašnjeg dana izveštavati o ovoj medijskoj primopredaji.

Rock me Amadeus

Bečka državna opera je jedna od najpoznatijih i najprestižnijih operskih kuća na svetu. Ovde se daje samo mali isečak iz bogate muzičke, kulturne i političke istorije te institucije, tek da se pojme razmere pogona koji Roščić danas preuzima, odnosno za dva meseca.

Razvila se iz Dvorske opere Habsburga, još na prelazu iz 17. u 18 vek. Sviralo se na dvoru, onda paralelno u dve kuće, od kojih više nijedna ne postoji - jedna na trgu Mihaeler koju je Opera delila sa Burg-teatrom, druga negde otprilike između današnje Opere i Hotela Zaher.

Prava priča Bečke opere počinje 1860. kad je car Franjo Josip rušio srednjevekovne zidine oko grada i na njihovom mestu podizao Ring/Prsten, kružni bulevar na kome su nicale reprezentativne palate, pozorišta, muzeji i državne institucije.

Opera je bila prva zgrada na tom ogromnom gradilištu, svečano otvorena u maju 1869. premijerom Mocartovog Don Huana.

Prvi veliki skandal je već tada bio iza Bečke opere. Javnosti, onoj koja se računa, se zgrada u neorenesansnom stilu nikako nije sviđala. Nije bila dovoljno barokna, što i nije tako neobično za zgrade u renesansnom stilu.

Druga zamerka je proizilazila iz nacionalne neuroze posle izgubljene bitke s Prusima na Kenigrecu 1866. Kako je nivo ulice od početka gradnje Opere narastao više od jednog metra, Bečanima je zgrada vizuelno došla kao "potopljeni brod", simbol poraza, prizivanje baksuza.

Pritisak je bio tako strašan da je jedan arhitekt (Eduard van der Nil) izvršio samoubistvo 1868, a drugi (August Sicard fon Sikardsburg) umro od srčanog udara samo nekoliko meseci kasnije.

Nakon toga, Bečani su su se apsolutno zaljubili u tako plaćenu zgradu Državne opere. 

Godine mira su se smenjivale s godinama rata, Opera je preživela naciste, na jednu trećinu i savezničko bombardovanje. Bez obzira na političke i ideološke faze, njen muzički ugled u Evropi je uvek bio u porastu.

Zgrada je restaurisana 1945-55, uz, usput rečeno, izdašnu pomoć ruskih snaga. U novembru 55 renovirana Opera je otvorena premijerom Betovenovog Fidelia, a ORF je događaj direktno prenosio - iako je u Austriji tada bilo negde oko 800 televizora u privatnom vlasništvu, toliki je bio ponos da je "potopljeni brod" izronio iz ruševina i pepela.

Karajan je bio prvi koji je uveo obavezujući princip gosti-zvezda. Do sada su na sceni Bečke opere pevali Marija Kalas, Džesi Norman, Renata Tebaldi, Agnes Baltsa, Ana Netrebko, Lučano Pavaroti, Plasido Domingo; dirigovali, pored već spomenutih, Igor Stravinski, Lovro Matačić, Leonard Bernštajn, Rikardo Muti, Kristian Tileman, Zubin Mehta i mnogi, mnogi drugi.

Orkestar i hor Bečke opere su dve institucije koje povremeno nastupaju samostalno. Bečki filharmoničari na primer, široj javnosti poznati po Novogodišnjem koncertu u Muzikferajnu, su kućni orkestar Bečke opere, odosno pune se iz njegovih redova.

Maler, Štraus, Karajan, Roščić...

Roščić je imenovan na mesto direktora Bečke opere pre četiri godine, odlukom tadašnje koalicione vlade u kojoj su resor kulture držale socijaldemokrate.

Ministar kulture Tomas Drozda je tog trenutka intenzivo otvarao austrijske kulturne institucije od nacionalnog značaja. Na mesto šefa Burg-teatra je imenovao Austro-Slovenca Martina Kušeja, na mesto direktora Opere Austro-Srbina Bogdana Roščića, na mesto direktora Umetničko-istorijskog muzeja Nemca Ajke Šmita.

Sva tri imenovanja su na različite načine prolazila kroz momente skandala, ali na sreću nijedan nije po posledicama nadmašio onaj početni iz 1868.

Kao prvo, socijaldemokrate su u međuvremenu sišle s vlasti, a došli konzervativci, koji sad samo uzimaju k znanju odluke bivših vlada. Naravno, kadrovska politika velikih kulturnih institucija je dugoročna i samo po sebi to nije nikakava drama, ali jeste nova situacija, s obzirom da su se dve od tri ključne institucije austrijske kulture našle u slavenskim rukama.

Drugo, Ajke Šmit je sam napravio skandal jer je mesec dana pre preuzimanja najvećeg austrijskog muzeja poslao mejl Beču da on ipak ostaje u firentinskoj Ufiči galeriji.

Treće, Kušej od jeseni testira lokalne nerve sa premijernim repertoarom koji iritira bečku publiku.

Četvrto, čim je Drozda pre četiri godine objavio odluku vlade o imenovanju Bogdana Roščića za šefa Državne opere, pojavili su se glasovi da je Bogdanov doktorski rad o Adornu plagijat. U međuvremenu, Komisija za plagijate Bečkog univerziteta je 2017. izdala zvanično saopštenje da su optužbe neosnovane: Roščić je pravi doktor nauke i šlus.

Odonda su optužbe prestale, i samo se čekao kraj aprila ove godine da Bečka državna opera i Bogdan Roščić na velikoj medijskoj konferenciji objave svoje planove za narednu sezonu.