Nepostojeći "pakao" na zemlji - kako je istina postala najveća žrtva zemljotresa u Japanu

Vest o tome da je Japan pogodio razorni zemljotres u srpskim medijima se može videti skoro svake nedelje. Ona je obično vrlo štura, kraća od bombastičnog naslova koji sedi nad njom i s krupnim šljaštećim slovima i uskličnikom "vrišti" o "katastrofi" i "tragediji".

Autor ovih redova, nastanjen u Japanu već skoro četvrt veka, nekoliko desetina puta je dobio pozive od uznemirene porodice u Beogradu, od kojih su neki bili usred noći. Kažu, čuli su da je "zemljotres od sedam stepeni razorio Japan" i pitaju da li je tekstopisac u jednom komadu, da li je njegova zgrada izdržala i da li ima struje i vode.

Dešavalo se da gore potpisanog novinara pozovu u sitne sate i iz redakcije "Dnevnika" da se hitno uključi u vezi "tragedije u Japanu" i izvesti o "šteti i gubitku života".

I mada se u nekoliko od tih slučajeva u japanskoj prestonici i drugde osetilo blago podrhtavanje, najčešće nije bilo ni toga.

Više puta se desilo da bunovni autor u polusnu iz postelje u internet izdanjima srpskih novina "sazna" o "katastrofalnom" tektonskom udaru koji je "razorio" Japan, a da istovremeno medijima u toj ostrvskoj zemlji ne nađe ni reč o bilo kakvom potresu.

Kakvi su to razorni zemljotresi u Japanu o kojima znaju svi na Balkanu (i drugde širom sveta) a niko u samom Japanu?

Misterija u srcu Pacifika

Usred Pacifika iz vode izranjaju egzotična vulkanska ostrva u svetu slavna po svojim vodama tirkizne boje, pejzažima koji oduzimaju dah i zanosnoj muzici laganog ritma koju su u legendu upisale vencima cveća okićene dame golog trbuha i preplanule kože, nežno njišući kukovima i mazno talasajući rukama.

Ta ostrva mnogima su znana i po brilijatnoj vojnoj operaciji u kojoj su tehnološke inovacije u proizvodnji torpeda, disciplina i želja za samousavršavanjem stoičkih ratnika ukompovane u ubojitu celinu koja je odnela preko 2.400 mladih života i pokrenula lanac događaja koji se okončao prvim atomskim bombardovanjem u istoriji čovečanstva.

Štaviše, ona su čuvena i po surfingu, predimenzioniranim hamburgerima i majicama nazvanim po do zla boga medijski eksploatisanom domorodačkom pozdravu "Aloha".

Ono po čemu Havaji, međutim, nisu poznati u svetu je opservatorija Američkog geološkog zavoda koja meri i nadgleda seizmičku aktivnost u Pacifiku i koja je, praktično, jedan od najvećih svetskih manipulatora imidžom japanske države.

Ovo stoga što taj revnosni institut, kada registruje jače zemljotrese u najvećem svetskom okeanu, o tome smesta automatski šalje vest američkoj novinskoj agenciji Asosijejted pres (AP), koja onda kroz svoju sveprisutnu globalnu mrežu škrto "obavesti" celu planetu o tome kako je Japan pogodio "razorni" zemljotres.

To onda srpski i drugi strani mediji dalje dodatno zabibere dramatičnim epitetima kao što su "horor", "užas" i "tragedija".

Ergo, sledi buđenje žitelja Japana usred noći od strane prestravljene rodbine i prijatelja i novinskih redakcija koje su stalno u pripravnosti za sledeći događaj od svetske važnosti, te recikliranje priče o tome kako se u Japanu sve non-stop trese i to na pet stepeni Rihtera i više.

A ti "katastrofalni zemljotresi", zapravo, se često dese na više stotine kilometara od japanske obale, negde duboko pod morem, tako da ih niko u toj zemlji ni ne oseti.

Jer kada su jaki tektonski udari u pitanju, da li će nešto po ljude proći kao jedva primetan tremor ili prouzrokovati masovnu pogibiju zavisi pre svega od lokacije, odnosno - koliko je zemljotres daleko od naselja i na kojoj dubini je nastao.

Takođe, treba imati na umu da se dramatične cifre koje saopštava zavod sa Havaja odnose na snagu zemljotresa u njegovom epicentru, u dubini Zemljine kore, a ne na površini.

Da li će i u kojoj meri tektonski udar biti poguban po ljude, pored dubine i udaljenosti od mesta na kojem se seizmički poremećaj desio, zavisi i od vrste zemljišta i kvaliteta gradnje, pa se neretko dešava da je silina potresa na površini u Japanu i za po dva stepena manja od one koja se obznanjuje stranim medijima i publici iz SAD.

No, te činjenice se uglavnom ne saopštavaju medijima korisnicima agencijskih vesti, možda zato što se (pogrešno) smatraju opšte poznatim, a i kada nekako nađu put do portala i novinskog papira, čini se, ne dopiru do svesti novinara, koji se po pravilu ne trude da pogledaju neku geografsku kartu ili porazmisle o čemu javljaju - danas su bitni brzina u izveštavanju, drama i zadovoljavanje nezasite gladi dvadesetčetvoročasovnih medija, a ne tačnost i smislenost.

Napose, novinska agencija je odradila svoj posao - opet je bila prva u svetu koja je javila o "katastrofalnom" zemljotresu u Japanu. Vulkanska opservatorija geološkog zavoda na Havajima opet je verno obavila svoju dužnost praćenja seizmičkih aktivnosti u Tihom okeanu.

Mediji širom sveta nanovo su popunili svoje novinske i veb stupce naduvanim naslovima, a i Japanci su živi i zdravi. Reklo bi se: i vuk sit i sve ovce na broju!

Istina kao žrtveno jagnje

No, naravno, bar jedno nevino jagnje - istina - je još jednom žrtvovano, a štetu su pretrpeli i imidž Japana i, verovatno, njegova ekonomija.

Nezahvalno je govoriti o onome šta bi bilo kada nešto što postoji ne bi postojalo - o tome koliko bi turista posetilo tu dalekoistočnu zemlju i koliko bi ljudi iz inostranstva poželelo da se u nju doseli kada ne bi bilo mnoštva poluvesti uticajnog američkog dvojca geološki zavod-novinska agencija koje stvaraju pogrešni utisak da je dalekoistočna carevina pakao na Zemlji, jer se efekti hipotetičnih situacija uglavnom ne daju pouzdano utvrditi.

Japanska vlada možda bi učinila uslugu svojoj državi i narodu kada bi te strane subjekte tužila zbog propagandne i ekonomske štete koju im nanose. No, to bi verovatno bila borba protiv vetrenjača, ne samo zato što je teško empirijski utvrditi pričinjenu štetu.

Naime, kada američka novinska agencija redovno i rutinski "potapa" Japan "razornim" zemljotresima, ona zapravo, tehnički, ne laže, jer Zemlja izlazećeg sunca u svom sastavu ima nenastanjena pacifička ostrva u svetu poznata kao Boninska, koja su od gusto naseljenog Japanskog arhipelaga udaljena između 1.000 i 1.750 kilometara, pa se potresi koje pedantno beleže na Havajima, striktno govoreći, dešavaju u njenim teritorijalnim vodama.

Dakle, kada se kaže da je "razorni zemljotres" koji je udario negde u nepreglednom prostranstvu Tihog okeana gde ga niko nije osetio, "pogodio Japan", tu nema laži, već samo malo prećutkivanja, jezičke gimnastike, senzacionalizma, potrebe za masovnom produkcijom vesti i ambicije da se bude prvi na svetu u izveštavanju.

A ta medijska kampanja poluistine, kao i svaka žilavo ukorenjena predrasuda, ima i nekih realnih osnova.

U sećanju je još uvek svež veliki cunami koji je 2011. odneo oko 18 i po hiljada života na sveroistoku japanskog ostrva Honšu, u prefekturama Ivate, Mijagi i Fukušima, a koji je prouzrokovao gigantski zemljotres čiji je epicentar bio svega 60 kilometara od obale.

Takođe, zemljotres u Kobeu 1995. smrvio je gradsku infrastrukturu i usmrtio preko 6.400 ljudi.

U Japanu se godišnje zabeleži preko 150 zemljotresa snage pet ili više stepeni Rihtera.

Međutim, uprkos tim apologetskim argumentima ostaje gorak ukus u ustima. Možda nedorečeno i nemušto periodično izveštavanje o navodnom tektonskom uništenju Japana jeste u pravnom smislu dovoljno utemeljeno da se izbegne eventualna tužba oštećene države i predriblanih medija, ali to ne menja činjenicu da medijska glasila i njihova publika njime, praktično, svaki put budu prevareni.

A kada novinari medija koji su korisnici agencijskih vesti oskudnu američku dojavu o tome da je, recimo, "razorni zemljotres jačine sedam stepeni pogodio Japan", sedeći u kancelariji hiljadama kilometara daleko od te zemlje, dalje začine plodovima svoje bujne mašte i neobuzdanom željom za klikovima i pregledima, onda oni postanu saučesnici u fabrikovanju dezinformacija.

Tada niču zloslutni bombastični naslovi poput "Horor u Japanu" i "Snažan zemljotres devastirao Japan" za bezazlene situacije u kojima nikome u toj dalekoistočnoj državi nije zafalila ni dlaka s glave ili je prosto, iz predostrožnosti, došlo do zastoja šinskog saobraćaja.

I tako sada Japan važi za zemlju u kojoj maltene svakodnevno iz utrobe Zemlje sevaju vatra i vrelo železo.

Postavlja se pitanje: zar niko u (svetskim) medijima nije do sada primetio da nakon skoro nijedne od silnih desetina i stotina objava o "razornim" zemljotresima "u Japanu" od Fukušime naovamo nije bilo ni reči o poginulima? Zar se niko nikada ne upita gde su otišli ti silni armagedonski udari o kojima se javlja?

Odgovor je, verovatno, ne. Redakcija koja se ponadala udarnoj vesti koja će izneti "Dnevnik" tog dana smesta se okreće procesuiranju bujice drugih sadržaja: događaja, izveštaja, saopštenja i izjava. Portali i onlajn izdanja novina po automatizmu nastavljaju da objavljuju svako novo saopštenje o navodnom razaranju Japana.

Normalan život u uslovima latentne opasnosti

Naravno, u Japanu, koji se nalazi na dodiru čak četiri različite tektonske ploče (evroazijske, filipinske, pacifičke i severnoameričke), konstantno vreba latentna opasnost da bi mogao da se desi težak, smrtonosni zemljotres i to je nešto što je stalno "u malom mozgu" njegovih žitelja, koji po pravilu u kućama drže zalihe konzervisane hrane, flaširane vode, kao i masu naprava koje mogu biti od koristi u slučaju dužeg nestanka struje, kao što su tranzistori, baterijske lampe i rešoi.

Njih domaći mediji s vremena na vreme, na godišnjicu prošlih većih zemljotresa ili za Dan borbe protiv elementarnih nepogoda, podsećaju na verovatnoću da bi, naročito pacifička obala najvećeg ostrva Honšu, koja je išarana krupnim naseljima, uključujući tu Osaku, Nagoju i Tokio sa okolinom, mogla da doživi udar katastrofalnih razmera koji bi odneo hiljade života.

Reč je o scenariju u kojem bi se tektonski poremećaj desio neposredno ispod nekog od tih velikih urbanih celina ili duž rasedlina koje se protežu pod morem u blizini japanske pacifičke obale u dužini od oko hiljadu kilometara.

S obzirom na to, ne bi bilo čudo da razorni zemljotres zaista pogodi Zemlju izlazećeg sunca već danas ili sutra.

Međutim, Japan je relativno prostrana država koja se sa severa na jug proteže u dužini od preko tri hiljade kilometara, pa zemljotresi koji bi u nekoj maloj zemlji svaki put predstavljali zajedničko iskustvo za sve njene građane u Japanu po pravilu ne tangiraju najveći deo stanovništva, što znači da njihove živote ne remete stalno jaki potresi, kako bi se to moglo zaključiti na osnovu izveštavanja pomenutih američkih izvora.

Mada i udari od pet stepeni, pa i više, nisu retki, u Zemlji izlazećeg sunca na snazi su vrlo strogi propisi u vezi sa gradnjom i razvijena napredna tehnologija koja zgradama omogućava da plešući u skladu s udarnim talasima apsorbuju dobar deo njihove energije i, takoreći, pripitome ih.

Zemljotresi se periodično analiziraju i mere pooštravaju, zbog čega se neretko dešava da čitavi soliteri budu srušeni svega nekoliko desetina godina nakon izgradnje i ponovo podignuti po strožim kriterijumima. Fiksiranje predmeta za zidove i ulaganje u jačanje strukture kuća su uobičajena praksa. Zato i oni potresi koji u većini drugih zemalja izazivaju gubitak života i imovine u Japanu neretko prolaze bez ikakvih trauma.

Otud, iako Američki geološki zavod i Asosijejted pres svako malo "razaraju" Japan, a naše novine ga u svojim onlajn izdanjima oplakuju, velika većina stanovnika te ostrvske carevine ne samo što u životu nikada nije doživela zemljotres opasan po život, već ni takav u kojem bi im bila oštećena imovina, te žive mnogo mirnijim životom nego što se zamišlja.

Nadrealni rijaliti

Nekada u prošlosti u izveštavanju su postojali određeni kriterijumi - zemljotres je bio vest samo ako su se obrušile zgrade i nastradao narod. Danas je, međutim, sve vest.

Nekada je ciklus izveštavanja bio takav da je relativno ostavljao vremena da se bar donekle procene posledice nekog događaja pre nego što se o njemu javi - u to vreme je bilo moguće razlikovati bitno od nebitnog i izbeći nepotrebno, besplodno uznemiravanje javnosti. Sada je sve brzanje i takmičenje u dramljenju.

U takvom svetu u kojem se ne ceni istina i nema kriterijuma za to šta je vest, nije čudno da se svake nedelje pompezno objavljuje uništenje pola države od 125 miliona stanovnika iako ona (uglavnom) nije pretrpela ni ogrebotinu.

Pošto se Japan nalazi u trusnom području, nakon mora promašaja i puno godina zamajavanja svetske javnosti jednog dana će verovatno, nažalost, vest o tome da je katastrofalni zemljotres pogodio Japan koju u kibernetski eter budu poslali havajska opservatorija i američka novinska agencija ispasti tačna.

Ali da bi se u međuvremenu izbeglo dalje obmanjivanje i zastrašivanje javnosti, ne bi bilo na odmet da mediji, koji su korisnici takvih agencijskih informacija, uvedu praksu u kojoj bi se bar koji sat uzdržali od njihovog objavljivanja dok se ne vidi da li je zemljotres koji se u njima pominje zaista katastrofalan ili ne.