Pokušaj Japana da parira kineskom uticaju u jugoistočnoj Aziji

Kambodžanski general Hun Manet, zamenik komandanta oružanih snaga te zemlje, posetio je Tokio između 14. i 17. februara i sastao se ne samo sa japanskim ministrom odbrane Nobuom Kišijem, već i ministrom inostranih poslova Jošimasom Hajašijem i premijerom Fumijom Kišidom.

Značaj tih sastanaka leži u tome što je četrdesetčetvorogodišnji kambodžanski general sin premijera Hun Sena, koji vlada tom monarhijom u delti reke Mekong već punih 36 godina, i što se za njega veruje da će po povlačenju ili smrti oca postati sledeći (moguće, višedecenijski) predsednik vlade u Pnom Penu.

Japanska vlada poslednjih godina planski radi na tome da koliko je to moguće parira rastu kineskog vojnopolitičkog i ekonomskog uticaja u jugoistočnoj Aziji i Pacifiku, pa i šire, zbog zabrinutosti da ogromna ulaganja koje Narodna Republika Kina, naročito u okviru svoje globalne incijative Put i pojas svile, uliva u infrastrukturu u inostranstvu guraju zemlje primaoce tih investicija i ekonomske pomoći u zavisni položaj.

To, posmatrano iz Tokija, dalje može imati ozbiljne ekonomske i političke posledice po japanski kapital u regionu i međunarodni položaj države.

Kraljevski tretman za kambodžanskog generala

Kontriranje kineskom vojno-političkom i ekonomskom uticaju sopstvenim investicijama i uključivanjem zemalja jugoistočne Azije kao što su Filipini, Singapur, Vijetnam i druge u zajedničku obuku i vežbe, deo je šire strategije vojno-političkog bloka čiji je Tokio član i koji predvodi Vašington usmerene na ograničenje moći i uticaja najmnogoljudnije zemlje sveta u azijsko-pacifičkom regionu.

Važnost koju Tokio pridaje poseti kambodžanskog generala očitovala se u izuzetnom tretmanu koji je japanska vlada ukazala njemu i drugim zvaničnicima budističkog kraljevstva, ne samo time što se odlučila za susret lice u lice u uslovima kada se u Japanu beleži najveći dnevni broj smrtnih slučajeva od novog korona virusa ikada, već posebno u tome što je poslala sopstveni avion po njih u Pnom Pen.

Poseta generala Hun Matea upriličena je povodom trideset godina od angažovanja japanskih vojnika u misiji održavanja mira koje su sprovele Ujedinjenih nacije.

Ta godišnjica zaista je bitna za Tokio, jer su 1992. u Kambodži pripadnici Japanskih samoodbrambenih snaga, što je zvanični naziv oružanih snaga Zemlje izlazećeg sunca, po prvi put učestvovali u jednoj operaciji plavih šlemova i uopšte po prvi put stupili na strano tlo od kraja Drugog svetskog rata. Njihovi zadaci su bili nadzor prekida vatre i opravka oštećenih puteva i mostova.

Kambodža trenutno predsedava Udruženjem zemalja jugoistočne Azije "ASEAN", a njen lider Hun Sen, smatra se, ima i dobre odnose sa režimom u Mjanmaru, gde je u toku veliko unutrašnje političko previranje koje preti da proguta ili obezvredi japanske investicije u toj zemlji, pa su domaćini u Tokiju i u tome videli posebnu vrednost posete generala Hun Maneta.

Po izveštavanju japanskih medija, kambodžanski general je izrazio podršku za "viziju slobodnog i otvorenog Indo-Pacifika" - fraza koja je verbalni izraz protivljenja SAD i njenih saveznika kineskim aspiracijama za reintegraciju Tajvana i teritorijama u Južnom kineskom moru.

Japanski domaćini, koji su obećali više investicija u Kambodžu, generalu su izneli želju da se u njegovoj zemlji iduće godine izbori održe na demokratski način, za šta su i ponudili konkretnu pomoć.

Po pisanju kambodžanskih listova, japanske diplomate su Pnom Penu ponudile podršku svoje zemlje u zaštiti od kibernetskih napada, prenos znanja i veština u vezi borbe protiv elementarnih nepogoda, te ponudile zajedničke vojne vežbe u budućnosti.

Tokom boravka u Japanu, pored razgovora sa najvišim državnim funkcionerima i vojnim vrhom, on je obišao i elitnu Prvu padobransku jedinicu u prefekturi Ćiba i poligon za obuku i vežbe u prefekturi Šizuoka.

Dometi japanskog "udvaranja"

Dugogodišnji premijer i vrhovni komandant oružanih snaga Kambodže, zemlje od 16 miliona stanovnika, Hun Sen je izrazio zahvalnost Japanu za posetu koju je organizovao za njegovog sina, koji je do sada imao priliku da se sretne sa čak tri različita japanska premijera, javio je dnevnik Pnom Pen Post.

Interesantno je, međutim, da je u javnom obraćanju povodom otvaranja nekoliko mostova u Kambodži, na dan susreta njegovog sina sa japanskim premijerom 16. februara, on i otvoreno rekao da sa Tokijom želi da održi samo zajedničke vojne vežbe u oblasti ublažavanja posledica prirodnih nesreća i borbe protiv terorizma, ali ne i ratne igre.

Ta izjava jasno pokazuje dokle je Kambodža, koja decenijama uživa veliku ekonomsku, pa i bitnu vojnu pomoć Pekinga, spremna da izađe u susret želji Japana i njegovih saveznika da joj, ako baš ne mogu da je otrgnu iz kineske sfere uticaja, onda bar pruže realnu spoljno-političku alternativu koja bi mogla da ublaži njenu zavisnost od Pekinga.

Hun Sen je u ranoj mladosti bio pripadnik po surovosti zloglasne komunističke vojne formacije Crveni Kmeri, koja je ideološki bila inspirisana mišlju kineskog lidera Mao Cetunga i koju je tokom građanskog rata u Kambodži sedamdesetih godina finansirao i snabdevao Peking.

Međutim, krajem te decenije on je prebegao na stranu frakcije koju je podržavao susedni Vijetnam, što mu je omogućilo da nakon vijetnamske vojne intervencije u Kambodži 1978. sa samo 26 godina prigrabi funkciju ministra inostranih poslova u novoformiranoj vladi u Pnom Penu.

Sedam godina kasnije stekao je premijersku fotelju, koju od tada nikome nije prepustio (mada ju je izvesno vreme delio), zbog čega su SAD i EU njegovoj zemlji u više navrata pretile sankcijama, odnosno, prekidom pomoći za obnovu i razvoj. Sugestiju japanskog ministra inostranih poslova da njegova zemlja priželjkuje demokratske izbore u Kambodži 2023 treba razumeti u kontekstu optužbi Zapada o nameštanju izbora u toj zemlji.

Iako je u ratnim godinama bio blizak Vijetnamu, koji je 1979. godine imao težak pogranični sukob sa Kinom, koji je u nemaloj meri bio reakcija najmnogoljudnije zemlje sveta na intervenciju Vijetnama protiv Crvenih Kmera, Hun se poslednjih decenija otvoreno oslanja na Peking.

Kina je u njegovu zemlju pre epidemije ulagala i po tri milijarde dolara godišnje i gradila mostove, auto puteve, lučke terminale, brane, hidroelektrane, odmarališta i poslovne zgrade.

Takođe, Kina uvozi puno kambodžanskih poljoprivrednih proizvoda, kao što su morski plodovi, pirinač i voće, drvo i drvne prerađevina, te šalje oko dva miliona turista godišnje u svetski poznati istorijski kompleks Angkor Vat, prestonicu Pnom Pen i mesta na obali Tajlandskog zaliva, kao što je Sihanovil.

Kineska preduzeća poseduju nekoliko desetina koncesija na zemljište u državi na Indokineskom poluostrvu, uglavnom na poljoprivredne plantaže i primorski pojas gde se grade hoteli i kasina.

Peking bivšoj francuskoj koloniji, u kojoj pored većinskih Kmera živi i blizu milion ljudi kineskog porekla, isporučuje i vojnu opremu i pomaže u obuci.

Iako u Kambodži, naročito među opozicionarima, postoji percepcija da je veliki upliv kineskog kapitala onemogućio izvođenje pred pravdu nekih od članova Crvenih Kmera koji su počinili masakre tokom građanskog rada, te poslednjih godina ima i optužbi protiv kineskih kompanija za eksploataciju domaćih radnika i nerezonsko ubiranje prirodnih resursa, kada su u pitanju ekonomski rast, zapošljavanje i udobnost života, ulaganja najmnogoljudnije zemlje sveta su budističkoj kraljevini donela nesumnjivu dobrobit.

Ona se pri tom ne meša u unutrašnje političko uređenje, odnosno, ne ispostavlja političke zahteve koji bi mogli da ugroze ono što deluje kao doživotna (i nasledna) premijerska funkcija u Kambodži.

Zato se čini da pokušaji da se ekonomski i politički uticaj Kine u toj zemlji istisne ili bitno suzbije, bar kratkoročno a verovatno i na srednji rok, mogu imati samo (vrlo) ograničene efekte.