Deset godina Arapskog proleća – šta je ostalo posle revolucinarnog zanosa

Talas protesta u arapskom svetu, koji je nazvan Arapsko proleće, počeo je na današnji dan pre deset godina u Tunisu, da bi se ubrzo potom proširio na celu Severnu Afriku i Bliski istok. Na ulice i trgove arapskih gradova izašao je do tada nezabeležen broj ljudi, koji su bili spremni da svoje društveno nezadovoljstvo otvoreno iskažu protestujući protiv višedecenijskih vlastodržaca. Domino efektom, urušeni su autoritarni režimi u nekoliko arapskih zemalja.

Pre deset godina mladi prodavac voća Muhamed Buazizi zapalio se ispred gradske skupštine u svom rodnom gradu u Tunisu, u znak protesta protiv lokalnih policijskih zvaničnika koji su mu zaplenili kolica i voće.

Taj čin izazvao je proteste širom zemlje.

Demonstracije u Tunisu prelile su se na Alžir, Maroko, Libiju, Egipat, Liban, Oman, ali i dobro utemeljene monarhije poput Bahreina, Kuvajta, Jordana i Ujedinjenih Arapskih Emirata.

Tako je smrt 26-godišnjeg prodavca voća postala simbol kolektivnog besa kojim je počela nova era u arapskom svetu.

Revolucije je karakterisala brza organizacija mladih, preko mobilnih telefona i društvenih mreža.

To je naročito bilo vidljivo u Egiptu i Libiji, a kasnije Siriji gde su građani decenijama živeli u siromaštvu i nisu imali nikakvih mogućnosti.

Do sredine januara Ben Ali je pobegao iz Tunisa u Saudijsku Arabiju.

U Kairu su demonstranti izašli na trg Tahrir, što je dovelo do pada predsednika Hosnija Mubaraka nakon 30 godina na vlasti, ali je Abel Fatah el-Sisi uspostavio novu diktaturu.

Libija, u kojoj je Muamer Gadafi vladao decenijama, takođe je bila uzdrmana, kao i Sirija u kojoj režim Bašara el Asada godinama nakon pokušaja smene odoleva spoljnim i unutašnjim pritiscima.

Politički prevrati obeležili su kraj jedne ere u kojoj su arapskom politikom dominirali Ben Ali u Tunisu, Mubarak u Egiptu, Gadafi u Libiji i Saleh u Jemenu, ali i početak novog ciklusa nestabilnosti i razaranja u regionu Bliskog istoka i Severne Afrike.

Nasleđe Arapskog proleća deset godina kasnije

Deset godina kasnije, Arapsko proleće dovelo je do skromnog političkog i ekonomskog napretka skoro svih zemalja koje su u njemu učestvovale, navodi u analizi Council of Foreign Relations.

U nekim regionima represija je i dalje prisutna, veliki broj ljudi napustio je domovinu, a mnogi žale što su revolucije i pokrenute, jer misle da su pre njih živeli bolje.

Ekonomski rast se od 2010. prepolovio, a nezaposlenost među mladima koji čine 85 odsto stanoviništva je ogromna.

Deceniju od samospaljivanja, Muhamed Buazizi više nije u modi u Tunisu, piše Gardijan.
Njegova porodica preselila se u Kanadu i prekinula skoro svaku vezu sa Sidi Buzaidom.

"To nas je upropastilo, kao neko prokletstvo", kaže prolaznik u glavnoj ulici ovog grada.

"Nešto je krenulo po zlu u toj revoluciji", istakla je za Rojters Atia Atmuni, penzionisana profesorka filozofije koja je pomogla u podizanju pobune kada je Buazizi umro.

Činjenica je da su se nade o demokratskim promenama raspršile i pretvorile u krvoproliće, naročito u Siriji, Jemenu i Libiji gde građanski ratovi i dalje traju.

Ni Evropa nije ostala imuna na Arapsko proleće. Migrantska kriza izazvana dubokim nezadovoljstvom i posle revolucija na Bliskom istoku, dovela je milione ljudi na evropske granice, pa su se problemi sa afričkog kontinenta preneli brzo i na Stari kontinent.