Сто година Обзнане: Комунисти су се окренули екстремизму и антијугословенству, Југославија диктатури

Пре тачно сто година, 29. децембра 1920, Обзнаном је практично забрањен рад Комунистичке партије тадашње Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Месец дана раније на парламентарним изборима, комунисти су освојили готово 13 одсто гласова и били трећи по броју посланичких мандата.

Требало је да формирају и локалну власт у Београду и Загребу и још неколико градова у краљевини. Обзнана је све то спречила. Какве су последице те одлуке и да ли неке осећамо и данас, о томе разговарам са историчарем Предрагом Марковићем.

Зашто су комунисти били толико популарни после Првог светског рата?

Два су разлога њихове снаге. Један су они крајеви где су људи били незадовољни националним решењем. Зато су имали одличне резултате у Македонији и неким деловима Хрватске и у Црној Гори. Занимљиво је и да су у великим градовима Србије остварили добре резултате.

Зашто је то тако? Због једног разочарања поратним стањем. Јер, гледајте, људи су се вратили из рата, седам година су били у рату, упропастили су животе, а неки ратни профитери су већ заузели положаје.

Тако да је тај глас за комунисте негде био масован из националних разлога, али је у градовима Србије то био протест због неправде. Бивши ратници су се вратили својим упропаштеним животима и затекли неке људе који су на њиховој крви направили новац и политичке каријере.

Али, зашто баш комунисти? Сигурно је било и других политичких идеја, а комунисти су деловали као неко ко мења све и то на начин који се тадашњим политичарима сигурно није свиђао.

Што би рекли лењинисти из тог времена, ситуација је била револуционарна. Тек је угашена револуција у Мађарској, где су покушали да направе совјетску републику. Октобарска револуција је заиста потресла свет. Још ти таласи од бољшевичке револуције из 1917. вибрирају светом. Комунисти изгледају као права алтернатива. Јер ово остало су партије мање-више познатих политичара, а ови изгледају као нешто ново, као нешто што ствара нови свет.

А да ли изгледају некоме застрашујуће?

Апсолутно. Управо тих дана стиже највећа група избеглица „белих“ Руса. Тада пада Крим и десетине хиљада људи са Крима у новембру и децембру стижу у југословенске луке, пре свега у Котор. Ужасан је страх од револуције, поготово у глави краља Александра.

Не заборавимо да је краљ Александар по образовању и формирању царски кадет. Он је најцрњи антикомуниста који може да се замисли. И управо у том тренутку у Југославији бесне велики штрајкови. Чувени хусински рудари, нешто пре тога железничари и тако даље. А стижу „бели“ Руси са страшним причама о револуцији.

Тако да је краљ Александар, који је иначе врло нефлексибилан и крут човек, једва дочекао да се обрачуна са том странком коју он сматра антидржавном и антисистемском и није могао да буде гори тајминг.

Штрајкови, партија која прети револуцијом и трагедија тих „белих“ Руса који су у хиљадама у неким данас би рекли мигрантским, избегличким камповима. Највише их има у Котору и из Котора се по целој Краљевини СХС распоређују.

И то мора да је том конзервативном и суштински антикомунистичком владару изгледало као последње време и он је реаговао превентивно, забраном те велике партије, што је имало велике последице по ту државу.

Шта је Обзнана забранила? То није била у правом смислу забрана Комунистичке партије, али је представљала забрану деловања.

Обзнана је, како би данас рекли, уредба. Тек је Закон о заштити државе потпуно забранио комунисте. Разлика је у законском степену. У то време је влада још привремена, тек се 1921. створила могућност да се трајно забрани рад комуниста. Они су тада постали илегална странка, што је имало лоше последице и за њих и за нашу земљу.

Пре тих лоших последица, шта би било, кад би било? Да су комунисти остали у парламенту, шта би то променило у политичком животу не само те краљевине већ и у политичком животу после Другог светског рата?

Они не би били антисистемска странка. Били би као у Чехословачкој. Били би велика партија, као у Италији пре фашизма. Као у Француској. Не би били антидржавна партија. Они су имали терористичке акције као што је убиство министра унутрашњих послова. Због убиства Мирослава Драшковића, донесен је Закон о заштити државе. Екстремизам краља Александра је појачао њихов екстремизам.

Друга ствар која је врло лоша је што су у доба док су били легална партија комунисте водили српски комунисти који су, заправо, Југословени попут Филипа Филиповића и Симе Марковића. Касније, падом у илегалу, главну реч ће преузети хрватски комунисти који су били противници југословенске државе као такве.

Има ли неких последица Обзнане које осећамо данас, шта су дугорочне последице?

Покренут је ланац догађаја. Можда је најгора последица окретање комуниста антисрпским националистима. Они су двадесетих година постали партија која је сарађивала са свим могућим сепаратистима – од хрватских до црногорских. Тако да је то силажење у мрак илегале екстремизовало ту партију и најгора последица је њихово дуготрајно опредељење против Југославије као такве. Које је, наравно, промењено.

Тридесетих година, Совјетски Савез је променио политику и почео је да подржава Југославију. Међутим, код ових главних кадрова као што су Тито и још неки други остали су трагови антидржавног програма из двадесетих година.

Зашто је комунистичка идеја пропала у Европи? Сто година после Октобарске револуције, у Европи га нема ни у траговима.

Идеја комунизма је једна утопија. Ми старији знамо, али за ове млађе који нису учили марксизам да кажемо да се Маркс никада није бавио детаљима како треба да изгледа социјалистичко друштво.

Имали су утопију која је у Совјетском Савезу била врло радикална. Укидају приватну својину, укидају новац, чак укидају и брак као буржоаску институцију. Наравно, то није могло да се одржи. И онда је уведен социјализам који је био једно привремено решење.

Показало се да је и социјализам имао својих проблема у остваривању. Али комунизам је одиграо занимљиву позитивну улогу као баук, што би рекао Карл Маркс. Западне државе сигурно не би увеле социјалну државу да није било страха од револуције.

Већ од двадесетих година, а поготово после Другог светског рата, све западне државе су увеле радничка права, социјалну заштиту и питање је да ли би то било уведено у тој мери да није било страха од комунистичке револуције.

Иронија историје је да је комунизам највише добра донео француској, британској и немачкој радничкој класи, а не у СССР-у и источној Европи.

По питању политичке културе, шта је Обзнана донела Краљевини СХС касније Југославији и после СФРЈ?

Слободан Јовановић, као врхунски правник и присталица уставних решења, био је велики противник таквих мера. Обзнана је акт који нема никакву уставну основу. Примењено је једно сумњиво објашњење да држава мора да брани свој опстанак од противника државе, што није тачно јер комунисти у то време још нису били противници државе као што ће касније бити.

Сличне мере су после примењиване и против Хрватске републиканске сељачке странке, али су краће трајале и ХСС је пристала на сарадњу са Београдом.

Обзнана је злокобна најава краљевог личног режима. Обзнана је почетак укидања парламентаризма. Краљ је, правдајући се спасавањем државе, мало по мало укинуо демократију у тој земљи. Ми нисмо сигурни шта би било од Југославије да је остала демократска држава, каква-таква, каква је била двадесетих година.