Какве људе Мајкрософт тражи у Србији

Можете ли да живите у Београду, а да радите у Сијетлу и то за једну од највећих ИТ компанија на свету, Мајкрософт? Можете и то не у смислу рада на даљину већ посла у Развојном центру Мајкрософта у Београду.

Одатле су нам крајем прошле године стигле две значајне вести. Прва да је развојни центар обележио 15 година рада у Београду. Друга је да траже нове људе.

То је био повод за разговор са првим човеком Развојног центра, Драганом Томићем. 

Када сам гледао ретке снимке запослених у развојном центру уочио сам да куцају са десет прстију. Је ли то први услов да би неко могао озбиљно да се бави програмирањем?

Није неопходно и када погледате старије генерације програмера, они не куцају са десет прстију. Али је пожељно јер повећава продуктивност.

Ако се погледа историјски, софтвер инжењери су пре тридесет година имали један, онај велики ЦРТ монитор, сада имају по два, три и много боље куцају.

Шта је разлика између нас у Србији и Америке? У Америци се такве ствари уче у свим средњим школама. Док је код нас већина научила да куца са десет прстију самоуко.

Јесу ли програмери у Србији бољи у томе у односу на друге?

Нису бољи у куцању. То је у другим државама део средњошколске наставе, а код нас људи то временом покупе. Гледам моју децу, они куцају са две руке, нису имали никакве часове. То се покупи временом. Сад сви одрастају с компјутерима и то се лако научи.

Али то није примарна ствар када се прича о рачунарима и рачунарској техници. Куцање је задња фаза тог рада. Дизајн је осамдесет посто посла, а куцање само двадесет.

Неће нико бити одбијен зато што не за да куца?

Неће.

Које вештине треба да има неко ко жели посао у Развојном центру Мајкрософта?

Ми смо првенствено инжењерска екипа. Нас има, у зависности како се броји, између 300 и 400 људи. Деведесет и пет посто су инжењери.

Најбитнија ствар је инжењерски начин размишљања и приступ раду.  Разумевање фундаменталних наука, математике, логике. И онда, наравно, познавање рачунара и рачунарске технике.

Кад већ причамо о Развојном центру треба истаћи да смо ми већ неколико година један од најбољих послодаваца у Србији и поносни смо на то. Наши запослени су анкетирани и ми смо на основу тога добијали те награде.

Дакле, што се тиче тих неких битних вештина, углавном је то инжењерска екипа, завршили су техничке факултете. Ту је онда комуникација и рад у тиму што је изузетно битно. Сви наши пројекти су велики и важно је да људи добро сарађују и међусобно комуницирају, као и са нашим колегама из Редмонда (централа Мајкрософта) и других земања са којима сарађујемо.

То звучи примамљиво, али шта је оно што тренутно тражите, који профил људи и какве вештине треба да имају?

Првенствено тражимо техничке људе. Доста их долази са ЕТФ-а јер је највећи, онда Математички и Рачунарски факултет у Београду. Долазе са ПМФ-а из Новог Сада, са ФТН-а из Новог Сада. Имамо људе из Крагујевца, Ниша. Из целе Србије имамо људе са наших техничких факултета.

Је ли услов да имају факултет, да ли може да се појави неко ко вам каже да је добар у нечему, ви га тестирате и испостави се да је тачно, да ли бисте га примили?

Имамо такве ситуације. Ти људи су код нас ретки. Али имамо их, једноставно нису завршили факултет, а кренули су. Знате и сами како је било деведесетих. Доста талентованих људи није завршило факултете.

Имамо људе који су почели и нису завршили и временом су сами испекли занат. Имамо и оне који нису завршили рачунарску технику него неке друге техничке факултете па су се, да тако кажем, преквалификовали.

Ми доста људи позовемо на наш тест, а онда у односу на резултате позивамо на интервјуе. Дајемо шансу већем броју људи да се пријави за тест, а онда кроз процес филтрације гледамо да нађемо људе који се најбоље уклапају у нашу визију и наш тим.

Шта се ради на тесту?

Тест је неколико програмерских, техничких питања. Ништа битно другачије него на другој години факултета из тих разноразних алгоритамских предмета које деца раде. Ништа посебно.

Битно је истаћи да је наш начин запошљавања у ИТ индустрији у Србији сличан оном у Америци. Као у Сијетлу или Силицијумској долини.

Ако бих вам ја рекао да имам једног рођака и да би ми много значило да се запосли у Мајкрософту, а Ви и ја смо из неког разлога добри пријатељи, како би то функционисало?

Мени се стално дешава да ми људи кажу како имају, тако, некога. То функционише тако што ја кажем „пошаљи ми резиме и оно што могу да ти гарантујем је да ће та особа бити позвана на тест".

После тога није до мене, него до те особе.

Наша организација је меритократија, људи морају да зараде своје право да буду у тиму. Најгора могућа ствар је да се ради на неки нетранспарентан начин.

Како сте Ви зарадили своје место у тиму, откуд Ви у Мајкрософту?

Ја већ имам позавидан број година. Ја сам „побегао" из Београда 1992. када су сви бежали, завршио сам школе у Америци и тада је Мајкрософт био најбитнија технолошка компанија. Сада је једна од најбитнијих, а тада је била убедљиво најбитнија.

Док сам био на факултета пријављивао сам се на летњу праксу. Примили су ме једне године, онда друге године и када сам завршио факултет тамо добио сам посао за стално. Тако сам почео моју каријеру још давно, у прошлом веку.

У Мајкрософту, у Америци?

Тако је. У Редмонду. Тамо сам био десет година и онда сам се вратио са фамилијом 2007. и од тада сам овде и потпуно сам интегрисан у локалне воде. Осећам се поново као Србин из Београда, не као Србин из иностранства.

Колико се разликује посао у Редмонду и у Развојном центру у Београду?

Не разликује се уопште. Радимо све ствари као и колеге из Редмонда у окружењу које је јако слично. Тамо је окружење што се тиче тима много разноврсније, има људи из целог света. Овде код нас је углавном наша домаћа екипа уз нешто странаца, али деведесет посто су домаћи.

Што се тиче посла ради се на истим проблемима. Исто је окружење што се тиче канцеларије и радног простора, компјутера. Чак су наше канцеларије боље него оне у Редмонду, новије су.

Радимо ствари које су подједнако битне и у истим процесима. Чак радимо поприлично битне ствари за Мајкрософт и ја бих рекао да ови наши послови у Београду су неки врх пирамиде послова који постоје у Мајкрософту.

Ако би неко отишао у Редмонд у неки тамошњи просечан тим имао би мање интересантан посао него овде у Београду.

Да ли то значи да се неком младом програмеру, дивелоперу или дата научнику више исплати да срећу тражи код вас него у свету, да ли бисте то смели да кажете?

Ако мене питате, ја бих рекао - да. Апсолутно нема разлога да наша деца која су инжењери одлазе у иностранство. Али то је лична одлука.

Мислим да је јако корисно да наши људи одлазе у иностранство и стекну нека знања и онда да се врате овде и наставе.

Рекао бих да је то лични избор. Људи из наше бранше не морају да одлазе. Поред нас има још неколико фирми у Србији које раде светске ствари. Не морају да одлазе ако то не желе.

Ако желе, онда то треба да  раде из правих разлога. А то су нека даља усавршавања која нису у доменима који у Србији постоје.

Али, оно што је било раније, да одлазе јер овде немају будућност то више није чињеница. Људи који су инжењерског профила о којем причам могу да имају сасвим пристојан живот овде, сличан као и колеге у иностранству.

Шта бисте саветовали неком Драгану Томићу који је на том факултету, шта треба да учи ако жели да ради у Развојном центру? Или је већ касно ако је на факултету, да ли треба да га саветујете док је још у средњој школи?

Дубоко верујем да никада није касно ако се људи определе за неки правац. За оног ко је на факултету прича тек почиње. Далеко од тога да је касно.

Шта бих саветовао онима који би у нашу ИТ браншу? Прво треба то да воле или да временом заволе. Ми радимо на комплексним пројектима и ако та љубав према раду не постоји људи се временом потроше.

Саветовао бих да са колегама са факултета покушају да ураде неке пројекте који нису уско везани само за предмете. Да преко лета нађу неку летњу праксу, у некој компанији, да са другарима покушају да направе неку игрицу, неки свој производ који нису везани за факултет.

Да се опробају у томе зато што то воле да раде, а не зато што неки факултет налаже да мора да се прођу неки предмети.

То је једна ствар која се на интервјуима брзо препозна. Да ли неко то ради јер су му то мама и тата рекли или зато што је то нека модерна струка или то ради зато што то стварно жели и воли. И радио би то и у неком другом времену и простору, без обзира на окружење и тренутну ситуацију у индустрији.

А које конкретне ствари треба да знају? Да ли се тражи знање програмских језика или је то отишло на виши ниво?

Програмски језик је као оно питање о куцању. То је начин да се нешто изрази. Код нас познавање једног програмског језика није битно.

Код нас се цени познавање фундаменталних наука. Да ли људи знају алгоритме, познају ли математику, да ли аналитички размишљају. Онда они са факултета дођу познајући неки језик и код нас се очекује да ако знаш један језик врло брзо можеш да преформулишеш то знање на неки други језик у случају да ми радимо у њему.

Тако да познавање самог језика је мање битна ствар, много је битнији познавање рачунара и рачунарске технике.

Тренутно користим Windows и Office 365. Шта сте ви направили од овога што ја користим?

Ако користите Office, знајте да је део Word-a направљен код нас. Као и део Power point-a. Већина наших банака користи SQL сервер. Када одете на банкомат и подигнете новац ту се десила нека трансакција вероватно захваљујући нашем софтверу који се развија у Београду.

Значи, ако немам довољно новца, крив је Мајкрософт?

(смех) Ако није добро обрачунато, крив је Мајкрософт. Рекао бих да већина људи у Србији који свакодневно раде неки посао имају неку тачку дотицања са стварима које ми радимо у Развојном центру.

Да ли неко ко ради у Развојном центру може да каже како његови пријатељи и комшије свакодневно користе нешто што је он данас правио?

Можда не оно што сам ја правио, али нешто што је неки од тимова у Развојном центру правио. Неки од тимова се баве овим што је везано за податке и процесовање података. Други тимови који раде MS Office ствари раде нешто с чим се људи срећу свакодневно.

Дефинитивно, неко ко ради у Развојном центру може да каже да неки тимови раде нешто што његови мама, тата, брат, сестра користе свакодневно.

Осим што је посао код вас добро плаћен и имате боље столове него у Редмонду, шта треба да буде мотив некоме ко жели да се запосли код вас? Како то процењујете на разговору за посао?

Што се тиче столова, столица, компјутера, стварно су услови добри. Што се тиче финансијских услова и ту смо јако добри. Али то су неке ствари које су мање-више базичне. То је нешто што било која компанија која отвори канцеларију у Београду у првих месец дана може да оствари.

Шта нас чини другачијим? Прво имате низ људи који су ту јако дуго, десетак година. Људи који су се развили у том систему, који су развили дубоку експертизу у одговарајући доменима, изузетно су цењени у свету.

Кад неко нови дође уклапа се у систем који већ јако добро функционише и има прилику да учи од најбољих људи из индустрије. То је нешто што ми можемо да понудимо, а други не могу.

Оно што ми тражимо заузврат је да особа прихвати Мајкрософтов систем, да доста учи и да се труди и да онда нађе свој начин да побољша тај систем. Доста дајемо, али и доста тражимо.

Да ли код некога ко има све те квалификације и урадио је добро тест може да буде нечега због чега бисте рекли да то није особа за ваш тим? Недостаје му тај сегмент разумевања ваше културе и без обзира на квалитет, прескочићете га.

Да, то се дешава. Људи одлично ураде тест, имају сјајне просеке са факултета, али се не уклапају у визију коју ми имамо за наш тим.

Рекох да Мајкрософт доста даје, генерално. Али, овај наш тим у Србији, ја њега сматрам посебним. Када су бирана места за развојне центра нису они рекли да морају да имају развојни центар у Србији, не.

Он се десио јер је мала група људи желела да се он деси. Ми смо опште познати у Мајкрософту као један јак, добар, кохерентан тим који је изузетно одговаран.

Нама су потребни људи који у то могу да се уклопе, тимски играчи, не индивидуалци. Људи који су спремни да у случају да се десе проблеми, а проблеми се стално дешавају, да повуку више. Који су спремни да буду и лидери и да се изложе ризику, притом мислим на пројектни ризик, не неке друге ризике.

Потребни су нам људи пуни енергије и ентузијазма који су спремни да уђу у тим и спремни су да гризу. Таква нам екипа треба.

Једини разлог зашто смо имали овакав раст и успех је што је свака генерација нових људи која је дошла у наш тим била спремна да се уклопи и даље да крене да развија, малтене више него на неким другим местима по свету.

Када га описујете, да ли замишљате неког младог или неког искусног? Ако се пријави неко преко тридесет или четрдесет година има ли тај икакве шансе?

Има, наравно. Потребни су нам и млади по годинама, без иксуства, као и људи са искуством. Један од сегмената који нам највише доприноси су управо људи који су прошли кроз неколико фаза пројеката, који имају десетак година искуства. Они се брзо уклопе у тим и могу више да повуку.

Такви људи су најдрагоценији. За такве људе је општа конкуренција у целој Србији да их добијете за тим. Они брзо могу да подигну нов тим и крену са новим пројектима. Искусни људи из Србије, наши који су у иностранству, који су спремни да се врате су, такође, драгоцени.

Године у физичком смислу нису битне, битно је како људи размишљају. Нешто најлепше је када људи са искуством размишљају на начин који сам описао, када су спремни за акцију и нове подухвате.

Има ли их у Србији довољно? Шта би за Вас био изазов? Да запослите, десет, педесет, сто људи? Где бисте ставили границу и рекли да преко тог броја не можете да гарантујете да ћете их наћи?

Сад када би ми рекли да нађемо сто људи у року од месец дана, то не би могли да нађемо. Постоје лимити. Ми нисмо земља са сто милиона људи.

Довијамо се, поприлично смо сналажљиви. Један број наших из иностранства је спреман да се врати. Имате људе из других компанија, јер компаније пролазе кроз циклусе, имате људи на тржишту који су спремни да пређу у друге компаније.

А имамо и веома велики програм запошљавања људи који тек завршавају факултете. Могли бисмо да нађемо педесетак инжењера. Прошле године смо запослили седамдесет.

То су неки лимити. Могли бисмо ми и више. Морамо да видимо можемо ли да привучемо људе из иностранства. Наш бренд развијамо и ван Србије. Али тренутно нам је фокус на запошљавању људи из Србије и ту постоји неки лимит.

Зато је битна наша стратегија. Ми да смо се оптимизовали само за запошљавање могли смо да имамо још стотине људи у нашем тиму. Ми гледамо да узмемо пројекте који су изузетно битни за Мајкрософт тако да са нашим бројем људи можемо да постигнемо битне ствари.

То је наша стратегија. Ми растемо, али имамо умерени раст у ових 15 година. Немамо неке квантне скокове који су тешки да се испрате.

Који је радни језик, морам ли да говорим на енглеском?

Људи углавном причају на српском, а састанци су на енглеском. Састанци с колегама из Америке су, наравно, на енглеском. Имејл се пише на енглеском. Дешава се да неки састанак буде на српском, није то крај света.

Зависи од људи који су ту. Ако је екипа домаћа прича се на српском, ако је присутан неко од странаца пребаци се на енглески. Али, познавање енглеског је један од услова за посао.

Као и куцање са десет прстију, можда чак и важније?

Дефинитивно важније него куцање (смех).

Дали сте прецизан одговор шта треба да буде мотивација некоме ко би да се запосли код вас. Шта не треба да буде мотив?

Људи који су индивидуалци, такве се особе дисквалификују у целом процесу. Питамо разна питања како бисмо утврдили да ли су људи спремни...

Али сада рушите тај стереотип феноменалног програмера који не комуницира ни са ким, али прави чуда у тој некој соби у коју сте га одвојили. Он је Бог за све и просто је такав, оставите га и он све сам реши.

То је стереотип из осамдесетих и седамдесетих.

Постоји ли такав човек?

Таквих је све мање, готово да не постоје. Други стереотип који је погрешан и хоћу то да нагласим је да је ово мушки посао.

То је исто тако наслеђе историје нашег посла. А наш посао је изузетно атрактиван за жене. Тако да бих рекао да та два стереотипа, тај о програмеру који седи у ћошку и одједном реши проблем, то је нетачно као што је нетачно да је ово мушки посао.

Ми радимо на изузетно комплексним пројектима. Комплексност софтвера данас у односу на пре тридесет година је сто пута већа.

Битне су индивидуе, изузетно. Једна индивидуа може да изнесе кључни део, али да би изнела цео пројекат мора око себе да има тим.

Наши најбољи инжењери, индивидуалци, они крену да раде нешто сами, али после три, четири месеца рада на неком прототипу они добију тим с којим ће да заврше посао до краја.

Постоји та индивидуална црта, али далеко од тог стереотипа из осамдесетих.

Да пробам са још једним мотивом. Какве су шансе да упознам Била Гејтса ако се запослим у Мајкрософту? Или некога од водећих људи Мајкрософта.

Бил Гејтс се појављује ту и тамо. Он гледа неке техничке ствари на најбитнијим пројектима, проведе пар сати недељно или месечно, не знам тачно колико времена.

Шансе да се упозна Бил Гејтс у овом моменту су мале. Али шансе да се упознају други водећи људи у Мајкрософту нису мале, уопште.

Ми смо имали један догађај крајем године на којем је био Скот Гатри, он је можда број два човек у компанији, у првих десет је сигурно. Он је био на том догађају код нас, виртуелно, пола сата смо причали о разним темама.

Ја сам лично имао прилику да упознам Сатију Наделу који се сада први човек компаније...

Који је сада Бил Гејтс или барем Стив Балмер...

Тако је, он сада има ту ролу. А Стив Балмер је био у Београду 2013. провео је са нама један цео дан. То је било веома интересантно.

Мајкрософт је компанија која није претерано хијерархијска. Можете послати мејл разним руководећим људима и они ће да одговоре.

Рецимо, један од људи који сада одлазе из компаније, Курт Делбени, он је исто међу првих десет у компанији, он је био изузетно битан за наш развојни центар и инвестирао је у њега 2012, 2013. године у једном како битном периоду.

Он сада одлази из компаније и ја сам му послао мејл и написао, хвала ти пуно за то што си урадио за нас пре осам година. Одговорио ми је да му је то једна од драгих успомена и да му је драго што је допринео нашем развоју.

Ти људи дефинитивно знају да ми постојимо и  ми се сваке године трудимо да радимо ствари које су најбитније како би они чули за нас и како бисмо оставили не само утисак на њих већ и на кориснике.

Шта бисте рекли да је специфичност Мајкрософтове кулуре? Ако бих вас питао за једну ствар по којој се разликујете од других ИТ компанија?

Имате Мајкрософтову глобалну и ову нашу локалну културу, која је специјализација те глобалне. Ако питате за нас у Србији, ми се не понашамо као да смо корпорација која је ту да одрађује свој посао.

Ми стално говоримо да наш софтверски код може да живи десетак година, ако је у неком производу који се стално користи можда и 15. А оно што урадимо за заједницу траје цео животни век.

Ми смо допринели развоју Петље коју сада користе сва деца у Србији. Када се прича о машинском учењу што је сада изузетно битно у техничкој индустрији ми смо у Петници формирали семинар на којем се тиме бавимо.

Спонзоришемо децу која иду на олимпијаде из техничких предмета, увек смо били ту за то. То је нешто што је мени веома драго.

Рецимо, наше Bubble cup такмичење је једно од најпрестижнијих европских такмичења у кодирању. Ми га већ 13 година организујемо. То радимо да би Србија била на мапи не само као Мајкрософт већ на мапи Европе у информатици.

Ми смо то десет година радили и сада имате децу из Србије која на великим такмичењима постижу озбиљне резултате. На ACM такмичењу наши тимови су два пута отишли на финале, а у целој историји Србије десило се три пута, а двапут у последње три године.

И колико њих успете да задржите односно да их придобијете за Мајкрософт?

Један део дође. Доста те деце одлучи да остане на универзитетима. Али барем 60, 70 посто остане у Србији. То је битно. Није важно да ли су код нас или негде другде.

Хтео бих да похвалим, ове године имамо дечка из Новог Сада који је добио златну медаљу на информатичкој олимпијади. То је прва златна медаља за Србију од 1996. године.

Како се то десило? Низ генерација полако стасава и све су бољи и бољи и коначно један дечко добије златну медаљу.

То су неке ствари на које смо ми изузетно поносни. Ми радимо неке ствари које су изузетно битне и светске, али ми такође живимо у овој земљи и желимо да ова земља буде светска. Наша визија није ово где је Србија сада већ да буде једна од најбољих у свету у том техничком домену. Барем у Европи, а дефинитивно у региону.

То је нека наша визија, не само да оперишемо унутар Мајкрософта него да кроз наш рад афирмишемо целу земљу.

Раније док сам то причао људи су се питали да ли сам нормалан. Али све је више потврда да ово што ја причам може да се оствари. Имате компаније из наше земље као 3Lateral из Новог Сада која је купљена од стране Epic games-a који је врхунска фирма. Имате Нордеус који сјајно функционише, Нутаникс је купио нашу компанију.

Имам још два питања. Постоји она наша пословица која каже да свако зло има своје добро. Шта је добро у пандемији?

Пре пандемије ја сам био на послу минимум десет сати дневно. То је десет сати када нисам са фамилијом, са децом, са женом. Много више времена смо провели у ових годину дана заједно него икада пре. Много смо порасли заједно.

Онда овај интервју који сада радимо, ја сам из Београда, али ја сада нисам у Београду. Ја сам на Копаонику, данас сам скијао и после тог кратког скијања сам кренуо с послом.

Често имам састанак с колегама, а иза им је неко двориште у Шумадији где се види дрвеће и природа, то није исто као пре.

Ето, то су две позитивне ствари.

Било је доста негативних ствари, али се надам да ћемо ускоро да изађемо из ове ситуације.

Коначно, да је данас почетак фебруара 2020. шта бисте урадили?

Не бих ништа фундаментално мењао. Приступ је да свакога дана урадиш најбоље што можеш за себе, за фамилију, за окружење у којем си.

Да ли сам правио грешке? Наравно, сви смо правили грешке за време пандемије, нисмо знали шта ће бити. Али, мој се приступ не би фундаментално променио када бих се вратио уназад годину дана.

Колико тренутно имате запослених?

Имамо 350 запослених.

Колико ћете их имати на крају ове године?

Очекујем да ће нас бити 400 до 450, биће барем 70, 80 колегиница и колега више него што сада имамо.

Хвала за овај разговор, не знам како да вас одјавим, нисте ни на послу нисте ни на одмору, је ли ово неки пословни одмор?

Као што сам рекао, јутрос је био одмор, а сада је посао и наш посао пошто радимо са колегама из Америке који су девет сати иза нас траје касније од уобичајених сати у Србији. Тако да сада следи посао, а наш разговор не бих квалификовао у посао.

Али после нашег разговора креће посао који ће трајати барем још три, четири сата.