Јасеновац – најтужнија српска реч

Да није било рата, зла и неимаштине, не верујем да би ико од њих завршио међу прљавим тезгама, вукући кариране кинеске торбе, али...

Ипак, колико год окружење било необично и помало непријатно, врло брзо сам се снашла и спријатељила с мојим новим колегама. Спојила нас је слична судбина, разумели смо се без много речи и некако смо се трудили да што мање причамо о проблемима, послу и свему ономе што нас је окруживало. Често смо "бежали" у прошлост и помињали онај бољи део живота који је остао за нама.

Плеле су се ту приче о завичају и често претеривало у опису онога што смо у њему оставили, али схватали смо и прећутно прихватали те улепшане слике наше прошлости. Отварале су се, међутим, и тешке теме, препричавале трагедије и крваве судбине српских породица "с оне стране Дрине". Баш ту, под усијаним крововима, међу натрпаним тезгама, у загушљивој атмосфери београдске пијаце, чула сам причу о којој често размишљам.

Рашо, човек с којим сам делила тезгу, испричао ми је, онако изненада, потпуно неочекивано, да је његов отац један од стотинак логораша који су успели да преживе готово самоубилачки пробој из Јасеновца. Била сам потпуно шокирана!

Пристојни, одмерени и лепо обучени старац који је понекад обилазио сина и снаху и тихо се распитивао о томе "какав је био пазар", кад долазе у посету и шта би волели да им мајка спреми за ручак, био је једна од "изабраних" душа. Кажем намерно – душа – јер њихова тела више и нису личила на људска. Били су то живи мртваци, мученици којима је било суђено да преживе.

Тог 22. априла 1945. године, после крвавог пира којим су звери покушале да затру своје трагове убијајући све преостале затворенице, мушкарци, њих око хиљаду, кренули су у пробој. Схватили су да потмула грмљавина слободе неће стићи до њих.

Поздравили су се с овоземаљским животом и верујући само у њега, кренули ка светлости. Очима обезнањеним од зла, замагљеним од проливене крви, назирали су крај. И био је крај! Крај јасеновачког пакла, незамисливог мучилишта какво свет није видео, људске изопачености у њеном најстрашнијем облику.

Из његовог мрака изашло је само стотинак логораша, а Рашин отац био је један од њих. Био је и један од стотина хиљада Срба, Рома и Јевреја осуђених на Јасеновац и његово зло. Преживео је захваљујући чуду, својој и божјој вољи. Баш онако како су, четири године раније, моји баба и деда преживели усташке куршуме и беживотне дечје очи у велебитском бездану.

И ко је могао да помисли да ћемо се на једној београдској пијаци, деценијама касније, наћи баш ми – потомци "изабраних", чудом преживелих?! Назовите то случајношћу, али ја ипак верујем да нас је спојила судбина.

Можда сам тада била премлада да бих то схватила, али сада сам убеђена да је виша сила хтела да се сретнемо у том малом делићу вечности и да, отварајући породичне ране, у ствари прославимо живот и његову победу над безумним злом.

Моји баба и деда су одавно покојни, умро је и Рашин отац, а путеви наших породица су се некако разишли. Данас ипак мислим на све њих. Мислим и на оне који још нису нашли свој мир, на невине душе које лутају по велебитским јамама, по пашком камену и мутним водама Јасеновца.

Молим се за њих, али и за нас! Да победимо поделе и заблуде! Да поштовањем жртава и сећањем на њих, славимо живот и градимо бољу будућност!