Кинеске инвестиције у луке у оквиру иницијативе "Појас и пут" трн у оку Вашингтона

До почетка избијања епидемије ковида, кинеске компаније су инвестирале новац у две трећине лука које се налазe на листи од 50 тих важних инфраструктурних објеката с највећим прометом терета.

У Европи, упадљиво и широко познато је улагање од осам милијарди долара у грчку луку Пиреј, а кинески новац ушао је и у Венецију, Валенсију, Aвр и другде.

Амерички пословни институт (АЕИ) процењује да су укупне кинеске инвестиције и грађевински радови у иностранству у периоду од 2005. до 2021. године достигли вредност од око 2,13 билиона (2.130 милијарди долара).

Узбуна у Вашингтону

Кинеска улагања с нервозом се прате у Вашингтону, који велике инфраструктурне инвестиције Пекинга у терминале дуж морских рута види као дужничку замку за мале земље и, посредно, инструмент политичке контроле, те као потенцијалну безбедносну претњу за себе, јер луке које су Кинези изградили или откупили могу да послуже као пристаништа и складишта за морнарицу најмногољудније земље света.

Американце посебно брине уплив кинеског капитала у терминал и економску зону Суецког канала, те у место Колон на улазу у Панамски канал из Карипског мора - та уска грла светског саобраћаја и трговине су пловни путеви од глобалног стратешког значаја.

Међутим, посматрач неоптерећеном хладноратовским схватањем да је економски напредак и богаћење једне нације обавезно изазов и опасност за другу, не може се отети утиску да кинески капитал (од Запада често запостављеним) земљама у развоју доноси инфраструктуру и опрему о којима су до сада само могле да сањају, да ревитализује луке које су запале у финансијске тешкоће и светској трговини даје снажан подстицај.

Тешко је и разумети зашто Вашингтон, за који се верује да располаже разгранатом мрежом од преко 500 војних база у иностранству, кроз медије упозорава светску јавност да Кина, која за сада има само једно војно упориште ван својих територија и то у источноафричкој државици Џибути, која је угостила и америчке и француске војнике, кроз своје инфраструктурне пројекте ради на стварању услова за пристајање и стационирање својих ратних бродова по свету.

Наиме, америчка војска је у својој морнаричкој стратегији, крајем 2020. године упозорила да Кина кроз свој програм "Појас и пут" настоји да осигура логистичку инфраструктуру коју би користила као одскочну даску за пројектовање војне моћи на просторима у којима традиционално није била присутна као што су Индијски и Атлантски океан, па и поларне области.

Американци, рецимо, тврде да имају информације о томе да Кинези проширују газ и инсталације у лукама у Вануатуу, на Соломонским острвима и у Намибији тако да могу да прихвате већа војна пловила.

По њима, преговоре о могућности прихвата кинеских војних бродова Пекинг, наводно, планира и са државама на обали Тихог и Индијског океана, попут Тајланда, Сингапура, Мјанмара, Пакистана, УАЕ, Кеније и других.

Заостајање САД у поморској инфраструктури

Ипак, ако је реч о економској доминацији у поморској трговини, анксиозност америчких стратега је разумљива.

Кинеске компаније "COSKO" и "Хачинсон Порт Холдингс" (ХПХ), која своје енглеско име дугује чињеници да јој је седиште у бившој британској колонији, граду Хонгконгу, смењују се са сингапурским "ПСА Интернешeнeл" на светском трону оператора контејнерског терета, управљају и поседују власнички удео у десетинама лука широм света.

С друге стране, највећи амерички лучки оператер терета "ССА Марин" има шест пута мањи промет од "COSKO-а" или "ХПХ-а" и по обиму пословања се налази иза још једне кинеске мега компаније - "Чајна мерчант порт холдингс".

Даље, "COSKO" поседује и 507 теретних бродова који годишње превезу више од три милиона контејнерских јединица, што га чини и трећом највећом бродском компанијом света.

Његова пловила пренесу чак 70 пута више терета од највеће америчке бродске компаније "Матсон".

Ако тај глобални економски утицај на поморску инфраструктуру Кина у будућности почне да претвара у војни, како страхују у Вашингтону, то неће бити никакав преседан или нови изум, јер би она тиме само преписала потез из књиге о стратегији западних сила, чију је геополитичку игру у прошлости осетила и на својим леђима.