Авганистан, бекство из земље (без) будућности

Велики сивоплави транспортни Ц-17 полетео је са писте кабулског аеродрома пар тренутака пре него што је са проширења у којем је смештен стајни трап попадало неколико Авганистанаца, који су спас из Кабула покушали да нађу држећи се грчевито за точкове авиона.

Укупно пет особа страдало је на аеродрому у Кабулу покушавајући да се, на било који начин, дочепа места у неком од последњих авиона, којима се од нове талибанске ере евакуишу на смрт испрепадани Авганистанци.

Амерички војници, истовремено, испаљивали су рафале у ваздух покушавајући да уведу ред у последњих неколико квадратних километара Авганистана, које до тог тренутка нису контролисали талибани. Недуго затим, убили су две особе које су наоружане покушале да се приближе писти.

Мудрији, одмах су прекречили рекламе са ликовима жена и затворили се у куће чекајући да виде на који ће се начин талибани, овог пута, односити према остатку Авганистана.

Како се чини, једино руске и кинеске дипломате мирно гледају развој ситуације. Министарство спољних послова у Москви саопштило је да милиције успостављају контролу у Кабулу, те да ће будуће односе дефинисати на основу даљих потеза талибана.

У страху од освете талибана, двојица авганистанских пилота повређена су пошто се њихов А-29 "супер тукано" срушио недалеко од границе Узбекистана. Авганистанска летелица се срушила пошто је погођена ватром са земље. За сада није познато ко је тачно пуцао. У Узбекистан је у претходних 48 сати побегло 90 авганистанских војника.

Из сенке, готово ниоткуда, измилео је и бивши авганистански председник Хамид Карзаи који се на неки волшебан начин нашао у трочланом већу формираном како си се власт мирно предала талибанима.

"(Председник) Ашраф Гани је побегао... Како би испинили вакуум, потребан је легитимитет. Само кроз легитимна тела, безбедност у Кабулу и остатку земље, може бити предата у одговарајуће руке", рекао је Карзаи Би-Би-Сију.

Авганистанци тешко могу да замисле да би Хамид Карзаи, који се на челу државе налазио од инвазије 2001. до 2014. године, могао да представља какав ваљан фактор стабилности, јер у дипломатским круговима слови за особу којој је држава дата на управљање махом јер му је полубрат држао ресторан недалеко од бејзбол стадиона Вригли филд у Чикагу.

Низу неуспеха његове владе допринеле су у великој мери и оптужбе да му је полубрат згрнуо богатство продавајући дрогу и претио ривалским групама чврстим везама са Централном обавештајном агенцијом. Оба Карзаија су ове оптужбе одбацивали. Ахмада Валиија Карзаија убио је његов телохранитељ 2011. године.

"То није само епски пораз са Сједињене Државе. Пад Кабула може се сматрати крајем ере у којој је САД био глобална сила. Током четрдесетих година прошлог века, Америка је покренула Велико спасавање како би помогла ослобађање западне Европе од моћног нацистичког режима. Употребила је големе копнене, поморске и ваздушне снаге како би победиле снажну јапанску империју у источној Азији. Осамдесет година касније, Сједињене Државе се налазе у ситуацији коју ће историчари можда, назвати Великим повлачењем и то од наврат-нанос скрпљене милиције, која нема авијацију ни значајне оклопне снаге и артиљерију. И то у једној од најсиромашнијих држава света", пише Њујоркер.

За амерички престиж још су шокантнији били снимци хеликоптера, којима се евакуише особље амбасаде САД у Кабулу, иако је државни секретар Ентони Блинкен покушао да одбаци поређења са готово истоветним сценама из Сајгона 1975. године.

Блинкеново одбијање поређења са сценом из Сајгона, ипак, није претерано смирило Авганистанце који покушавају да побегну из Кабула. У међувремену, подсетили су их и на повлачење маринаца из Бејрута 1986. године, после самоубилачког напада групице из које ће, годинама касније, израсти Хезболах или одласка из Ирака пре десет година, после којег је драматично ојачала Исламска држава.

Генерални секретар Уједињених нација Антонио Гутерес је, дан пошто је постало јасно да се ионако крхка безбедносна ситуација у Кабулу потпуно распала, позвао свет да се уједини пред новом претњом глобалног тероризма.

Нико се није ни осврнуо. Уједињене нације биле су готово потпуно невидљиве током силних месеци пандемије коронавируса, док се снажнији глас светске организације због америчких авантура у Ираку и Авганистану последњи пут чуо још 2003. године, пре него што је у бомбашком нападу убијен Сержо Вијеира де Мело.

Готово истовремено, постало је јасно да Американци ни помоћу филмских трикова неће успети да до краја месеца евакуишу између 20.000 и 30.000 Авганистанаца којима су обећали излаз из земље коју већ више од 24 часа у потпуности контролишу талибани.

Можда се међу њима налазе кандидати за последњи посао који је огласила америчка амбасада у Кабулу. Три дана пре него што је скинута америчка застава, објављен је конкурс за место стручњака који би представљао везу између дипломата из САД и локалних медија и политичких лидера.

Дипломате су, у међувремену, евакуисане, док се потенцијални кандидати боре за место у једном од последњих авиона који полеђу из Кабула. Једино за талибане нема дилеме: "Американци су предуго били овде и коштали су нас превише живота".