Трагедија која се не заборавља – годишњица најтеже авионске несреће на свету

Дванаестог августа 1985. авион "боинг 747", тада највећег јапанског авио-превозника (ЈАЛ) са 509 путника и 15 чланова посаде упутио се на кратки, рутински лет од токијског аеродрома Ханеда до града Осаке.

На тој линији, где лет траје тек нешто више од једног сата, коришћен је "џамбо џет" уместо летелице капацитета до 100 путника, како је то уобичајено, јер она повезује два најмногољуднија града у Јапану. Ти градови не само што имају вишемилионску популацију већ су и физички спојени с бројним другим насељима у непосредној околини, те формирају огромне конурбације – престоница Токио преко 35 милиона, а Осака око 17 милиона становника. 

Лет број 123, с поласком у шест сати после подне, био је пети тог дана за дивовску машину произведену 1974. године, која је до тада на својим металним плећима изнела више од 18.000 летова и у ваздуху провела 25.000 сати.

Авион је био крцат путницима јер је средина августа, доба године када се Јапанци традиционално враћају у свој завичај како би с породицом учествовали у ритуалима посвећеним душама преминулих предака, за шта радници обично добијају недељу дана одмора.

Ваздухопловом је командовао искусни 49-годишњи капетан Масами Такахама, који је тог дана имао задатак да инструира млађег колегу, кандидата за исто звање.

Трагични рекорд

Та рутинска показна вежба, међутим, убрзо се претворила у пакао, када се на висини од око 7.300 метара, свега 12 минута након поласка, летелици изненада урушио кров и отпао комад репа, пререзавши све доводе уља које покреће кормило и закрилце и учинивши је немогућом за управљање.  

Изненађени и, како је време текло и озбиљност квара постајала све јаснија, све очајнији пилоти с тешком муком су се борили с непослушном, осакаћеном машином – читавих тридесет минута пре него што се бацила у последње од много језивих понирања и разбила у шумским недрима планине Такамагахара у префектури Гунма, стотинак километара северозападно од Токија.

Чак 520 људи је преминуло, од којих неки због трагичног вишечасовног кашњења у спасавању – тужни исход по којем је лет 123 ушао у црну историју ваздухопловства и несрећа које је проузроковао човек.

У судару две летелице на писти аеродрома Лос Родеос на Тенерифама 1977. живот су изгубиле чак 583 особе, али је пад ЈАЛ-овог "џамбо џета" најтежа несрећа коју је самостално доживео један авион. 

У њој је настрадао и један од најпознатијих јапанских певача у послератном периоду Кју Сакамото.

Истражитељи који су анализирали остатке ваздухоплова, у потрази за узроцима несреће, нашли су похрањене у џеповима одела и седишта, бројне дирљиве поруке преминулих путника, исписане за време дуге, узалудне борбе с разузданом немани.

Као и многе друге ваздухопловне трагедије, и ова је могла бити избегнута да је штета коју је летелица претрпела седам година раније била исправно санирана.

ЈАЛ-ов "Џамбо џет" је, наиме, при једном слетању на аеродром Итами у Осаки 1978. снажно ударио задним делом у бетон писте, због чега је сместа морао на оправку, коју су извршили радници произвођача, "Боинга".

Након тога, нажалост, технички неадекватног захвата летелица је ипак обавила још читавих 12.319 летова пре него што јој је конструкција репног дела попустила у ваздуху.

Несрећа која се не заборавља

На 1.560 метара висине, на тешко приступачном месту где је авион ударио у планину, касније је подигнут олтар домаће многобожачке религије шинто како би се умириле душе погинулих.

Пут до њега прокрчен је о трошку авио-компаније, којој су биле потребне године да поврати поверење путника.

И дан данас, како би се помолили за покој душе настрадалих рођака, породице настрадалих се сваке године пењу на близу 2.000 метара високу планину на административној граници префектура Гунма и Нагано, која носи име митске небеске земље Такамагахара с које су по древном предању на тло јапанских острва сишла моћна божанства, међу којима и предак царске породице. 

Њих на то ходочашће често прате и пријатељи, али и мала армија новинара. 

Несрећа из 1985. године, коју је преживело четири особе, све жене, међу којима, какве ли среће, и једна мајка и њена ћерка, урезана је у колективну свест јапанског становништва.

Она је и даље по броју настрадалих највећа катастрофа у историји Земље излазећег сунца коју је изазвао човек, због чега је не само предмет оплакивања и историјског истраживања, већ и фасцинације и маште, односно, бројних религијски обојених гласина и теорија завере.