субота, 19.11.2022, 16:40 -> 17:19
Извор: РТС
Скоро сва деца која су страдала због злостављања млађа од четири године
Најтеже облике насиља трпе најмлађи - 95 одсто деце смртно страдале због злостављања млађе је од четири године. Ивана Милосављевић Ђукић, руководилац Прихватилишта за ургентну заштиту злостављане деце упозорава да су деца најчешће злостављања од стране блиских особа, у које имају поверења и које су за њих ауторитет. Наводи да су и неке мајке саме жртве насиља у породици, и да су беспомоћне и не могу да пријаве насиље над својом децом. Истиче да је Србији потребан Закон о забрани физичког кажњавања деце у породици, како би превенирали и обезбедили сигурно место за њихов раст и развој у свакој породици.
Данас је Светски дан превенције злостављања деце. Према статистици Уједињених нација, 150 милиона девојчица и дечака у свету, жртве су сексуалног насиља, а између 133 и 275 милиона деце годишње - сведоци су насиља у породици.
Занемаривање и физичко, сексуално, вршњачко или дигитално насиље свакодневица су великог броја деце у свету и у нашој земљи. Најтеже облике насиља трпе најмлађи - чак 95 одсто деце смртно страдале злостављањем је млађе од четири године.
Подаци говоре да је у 80 одсто случајева починилац сексуалног насиља над децом управо мушки члан породице. Још шокантнији су резултати анализа свих пријава сексуалног злостављања деце да је у 43 процената починилац отац или фигура оца.
Како деца да препознају и открију сексуално насиље
Ивана Милосављевић Ђукић истиче да подаци показују да прође осам до десет година од разоткривања првог догађаја сексуалног насиља над децом, до пријављивања.
То значи, указује, да је деци потребно много времена и снаге да се супроставе злостављачима.
"То су подаци који су значајни и показују стање и у Србији и у свету. А то је да су деца најчешће злостављања од стране блиских особа, у које имају поверења и особа које су за њих ауторитет. Деца се онда јако плаше да открију сексуално злостављање, јер се плаше реакције одраслих да ли ће им веровати у то што се десило и какав ће даље бити однос злостављача у односу на дете", објаснила је она.
Додаје да деца имају потребу да кажу шта се десило и да некада то кажу у оквиру своје породице. Међутим, ако изостане реакција пријављивања онда деца схвате да је насилник веома опасан, да се чак и одрасли који живе у породици осећају беспомоћно и не пријављују насилника.
Мајке и саме жртве насиља
Милосављевић Ђукићева истиче да су и неке мајке саме жртве насиља у породици и да се и оне осећају беспомоћне и не могу да пријаве насиље над својом децом.
"То изазива реакцију издаје код детета и љутње на другог родитеља, пре свега на мајку зато што их није заштитила. Поред мајке, и други чланови породице можда знају и најчешће се сви они плаше злостављача и плаше се да то пријаве", наводи она.
Међутим, каже да постоје и оне ситуације када породица није приметила да се десило злостављање. Онда када је дете то рекло, код мајке се јављају сва она иста осећања која се јављају и код детета.
"То је и стид и кривица и преиспитивање себе, да ли је она лош родитељ када то није приметила. Нама је кључна особа за опоравак детета од сексуалног злостављања, у ствари незлостављајући родитељ. Битно је да пружимо подршку незлостављајућем родитељу", нагласила је Милосављевић Ђукићева.
Деца имају, наводи, јак осећај стида, то је нешто што обележава ту децу током половине свог живота, али и осећај кривице и питање да ли су они нечим испровоцирали да се то деси.
"Јавља се осећај неадекватности, деца касније примете да то није уобичајено понашање и да се многој другој деци у породици такво насиље не дешава. Млађа деца и не знају шта им се дешава, док не почну да се друже с другом децом, не крену у школу и виде да то није уобичајено", објашњава Милосављевић Ђукићева.
Зашто деца желе да се врате родитељима
Када пријаве насиље деца су онда ојачала и прихватилиште стално ради с децом да их ојача, да прихвате оно што им се десило, да је злостављач у притвору, да су безбедна и да имају подршку.
"Деца воле своје родитеље упркос свему и једино што траже то је да насиље престане. Нека деца траже и мисле да насилник треба да буде кажњен за оно што је урадио. Али деца имају потребу да имају добру слику о својим родитељима, јер је то слика и о себи. Деца некад преузимају одговорност за преживљено насиље и преузимају одговорност на себе, како би родитеља доживела у много бољем светлу", указује Милосављевић Ђукићева.
Где су узроци свих насиља
Истраживања показују да нека деца која су била злостављања у својим породицама постају касније и злостављачи.
Порука коју родитељи шаљу деци када их физички кажњавају је, наглашава, да је насиље дозвољено када се нађу у неком проблему. Тако деца које су жртве физичког кажњавања у својој породици, реагују и када се нађу у школској средини, улици или неком другом окружењу.
Посебно истиче да земље које су увеле закон о забрани физичког кажњавања у породици имају мању стопу породичног насиља и мању стопу вршњачког насиља.
"Ми као друштво би требало да постигнемо договор да је закон о забрани физичког кажњавања деце у породици потребан и да се усвоји како би превенирали и обезбедили сигурно место за раст и развој у свакој породици, где ће деца бити поштована и на другим основама се стварати односи, а не на физичком кажњавању", поручила је Ивана Милосављевић Ђукић.
Коментари