У селу Копривна остала само два домаћинства – иако им је самоћа највећа мука, не напуштају свој Јадовник

Ретке госте дочекују широким осмехом и топлом добродошлицом, а кажу, били смо им и "батљи": принове у штали и код једних и код других Словића, те је у нашу част Стоја спремила редак јадовнички специјалитет, сир звани кончић или растежа.

"Савијам га кутлачом доста докле се оно већ добро уједини, после мало рукама. Наравно, оперем руке и рукама после га растежем постепено... Од 10 литара – кило и по, рецимо највише овог сира, не може више да изађе", објашњава Стоја Словић.

Зато и није за продају, за купце спрема сир у кришкама, а каже јесењи је најбољи када је у млеку највише масноће, па је готово као кајмак. Она и муж брину о десет говеда и три телета, Блажо са мајком о петнаесторо. Ни једни ни други нису без коња...

"Има дана када је потребнији него ауто. Зими, када су велики снегови, користим га и за га вучу, привучем дрва, понеки пласт", наводи Блажо Словић.

Каже да има и вукова. "Водим рачуна, изађем кад ми оду тамо на оно брдо, идем ја више пута, седим горе и пазим, буде и штете, понекад теле", додаје Драгослав Словић.

Сељачка мука, кажу, због уложеног труда... Од стоке могу да живе, али не и да се обогате.

"Четири године ја гледам оног вола до осам товара и шта узмем – хиљаду евра. Па каква је то пара, а колико је све остало поскупело? Па зар нисмо туђи слуга, па зато је све напустило и отишло", истиче Стоја.

О путу, који је кажу прокопан у Титово време, а сада заливадио, више и не причају, него журе да до Митровдана оставе сена, напуне штале, амбаре и оставе. И ипак не би нигде са Јадовничког платоа док их здравље служи.

"Самоћа је највећа досада, то је велики проблем, али два добра не можеш саставити", поручује Божо.

Ако их каква слабост не стигне зимус, ради су нам опет на пролеће, да им покажемо причу о њима јер, сем црногорског, другог телевизијског сигнала немају.