До Чеченије у хеликоптеру са "смедеревцем"

Мирослав Лазански је рођен у Карловцу, дипломирао је на Правном факултету у Загребу, где је и започео новинарску каријеру, прво у Полету, касније у Вјеснику, Старту, тамошњем Данасу, Политици експрес, НИН-у, Вечерњим новостима и Политици.

Интервјуисао је два врховна команданта НАТО-а, три маршала СССР-а, шефове КГБ-а, КХАД-а, педесетак министара одбране и начелника генералштаба светских армија, између осталог начелнике генералштаба руске, кинеске и јапанске армије.

"Када сам каријеру започињао у Полету, док сам био студент, па у загребачком Данасу, сваке године имали смо план кога ћемо да интервјуишемо и шта ћемо да урадимо и то се онда гледало, на основу тога како се остварило и онда се пројектовала плата. Ја сам био најмлађи, али сам имао трећу плату по висини. Већ у социјалистичкој Југославији смо били тржишно новинарство", рекао је Лазански за РТС.

Интервју који је најтеже добио био је са шефом КГБ-а Владимиром Крушковом. Две године је чекао да га добије. У међувремену је променио и редакцију.

"У марту 1991. прешао сам у Политику, а интервју добио у мају, па сам га ту и објавио, ишао је у два наставка", рекао је Лазански.

Истиче да су се у СССР-у много брже добијали интервјуи него у данашњој Русији.

"Много је теже и компликованије данас. Ми смо тада били земља са већим новинарским тиражем и са 25 милиона становника, па је Русима више стало да се интервјуи са њиховим људима искрцају таквој читалачкој публици", објаснио је Лазански.

Жеља му је да интервјуише и америчког председника. "Aко сам добио руског председника, можда ћу и америчког, можда успем преко Mеланије да добијем интервју, oна је наша снајка, са Вучићем је причала на српском", рекао је Лазански.

Извештаји са ратишта

Извештавао је из Сирије, Сомалије, са Крима, о ратовима у Авганистану, Чеченији, Конгу, Ираку, Ирану, Либану, Јемену и Либији.

Једини рат који, каже, није стигао да пропрати био је онај у Грузији, августа 2008. године.

"Трајао је четири дана, а ја сам био на годишњем одмору. Док сам се вратио, добио путни налог Политике, отишао у Москву, тражио акредитацију, рат је био завршен. Љубинка Миличић, која је била у Москви, била је бржа од мене", рекао је Лазански.

За РТС каже да му је сваки одлазак на ратиште и извештавање са таквих места био професионални изазов.

"Некада је опасније возити аутомобил по Београду него на ратишту. Када сте на месту конфликта, нико не воли да умре новинар на њиховој страни. Обезбеђују вас, не пуштају вас баш да ризикујете. За време ирачко-иранског рата возили су нас на полуострво Фао да гледамо иранске положаје са друге стране. Новинар Радио Луксембурга је видео пешчану дину, јер је била добра позиција да га сликају и нагазио је на противпешадијску мину. Изубио је ногу. Кад је то праснуло, сви смо попадали у блато", испричао је Лазански.

У Чеченији

Извештавао је и из Чеченије 1996. Од Москве је летео до Минералних вода, па је преко Кавказа путовао таксијем.

"Чечен који ме је возио све време ме питао да ли новинари у Србији добро зарађују, а ја сам сакрио паре у ципеле. Само сам гледао да не заспим", испричао је Лазански.

На контролним пунктовима су га руски војници питали куда иде. "Ја кажем: Доле, а они 'јесте ли лудак?'. То ми је посао", навео је Лазански.

На аеродрому у Маздуку провео је неколико дана, да би затим хеликоптером Ми-26, са све "смедеревцем", отишао у Грозни, где је био десет дана.

Једини је југословенски новинар који је пловио у атомској подморници, америчкој "таутог", летео у авиону Ф-14, био на носачу авиона "Џон Ф. Кенеди" и летео у "мигу 29".

Био је гост многих војних академија светских земаља и одликован Медаљом за војничке врлине. Данас добија и награду града Београда за новинарство.

Мирослав Лазански ће бити нови амбасадор Србије у Русији. На питање хоће ли му недостајати новинарство, одговара: "Черчил је рекао да је новинарство најлепша професија када се на време оде из њега."