Мобилни телефони и интернет "заробили" наше животе

Гостујући у Јутарњем програму РТС-а, Ана Мирковић каже да можемо да живимо без мобилног телефона и интернета, али је упитала какав би то био живот, квалитет живота и динамика и истиче да није сигурна да бисмо се на то лако навикли.

Према њеним речима, мобилни телефон и интернет су дали могућност да брже решавамо проблеме.

Мирковићева каже да нам то сужава видике јер смо навикли да све што нам је потребно нађемо у том малом уређају.

"И у мом послу се каже да је мобилни телефон конвергентни уређај и да се све налази у њему: и камера, и музика, и филмови, бројеви телефона, фотографије и нема шта нема, на то смо навикли", каже она.

Истраживања показују да мобилни телефон већ перципирамо као део тела, па 26 одсто људи тражи мобилни телефон док га држе у руци.

То указује колико је он срастао са нашим телом и колико га сматрамо неодвојивим делом нас самих. Када изгубимо телефон, треба нам до три минута да схватимо да га нема, а када изгубимо новчаник, и до неколико сати, истакла је Мирковићева.

"Навикли смо да сваки час погледамо у екран и то говори о зависности од тог уређаја", рекла је она.

Говорећи о зависности од мобилних телефона, Мирковићева каже да се ту стандарди померају.

Пре две године су говорили да, ако два сата дневно проведете гледајући у екран, ако мобилни носите у тоалет, ако га држите у руци у ресторану, онда је то неки облик зависности.

"Границе се померају, па како смо све више везани за тај уређај, то смо флексибилнији, и ако сада тако проведете више од четири сата и, ако се не одвајате од њега баш никада, сви и глави преводимо као зависан, зависан, зависан", каже она.

Како каже, сви то раде: и млађи и старији. Задатак старијих је да млађима то мало ограниче јер СЗО саветује да деца млађа од две године не узимају мобилни због фреквенција и зрачења јер утиче негативно на развој мозга, не због стварања најгорих болести.

"После тога родитељи треба да утичу и да кажу: имаш сат и по, али ћеш то време користити за ово, ово и ово и то је ствар васпитања", рекла је Мирковићева.

Кажу да ако је неко заиста зависник од мобилног телефона, потребне су три недеље да проведе без њега да би се на неки начин "очистио".

Према њеним речима, то је индивидуално. Сама струка, медицина и психологија истражују моделе одвикавања од ове зависности.

Истиче да је код других облика зависности, алкохолизма и наркоманије, коцке, друштво спремно да осуди људе, а приликом коришћења интернета немамо тај социјални притисак и зато не видимо проблем.

Према њеним речима, више нам пажње одвлачи екрен него саговорник, али на тај начин се не изолујемо потпуно од других људи јер са другима комуницирамо помоћу уређаја.

Највише времена проводимо на друштвеним мрежама, каже психолог.

Људи су социјална бића, потребан нам је осмех, пажња других људи, додир других људи, подсећа она.

Каже да млад човек не треба да користи те уређаје, родитељи треба да прате шта дете гледа на мобилном телефону.

Врло је важно да родитељи поведу рачуна о ономе што млади гледају на мобилном телефону и друштвеним мрежама, да то буду квалитетнији садржаји.

Поремећај пажње код деце

Коришћење нових технологија утиче на поремећај пажње, каже Мирковићева и додаје да учитељи говоре о хиперактивности деце и немогућности да задобију њихову пажњу; на часовима им је досадно.

Истраживање показује да бар шест сати проведемо на интернету, што приватно, што пословно, и примимо 17.500 информација, а на крају дана можемо да се сетимо три до шест информација.

Са друге стране, истраживање показује да само на Фејсбуку и Инстаграму кликнемо до 30 пута дневно, у позоришту, биоскопу, током вечере, у шетњи са људима које волимо.

Понавља да је интелигенција способност адаптације на новонастале услове и ако негирамо реалност, онда са нама нешто није у реду.

Морамо да се адаптирамо и да видимо шта је то позитивно што можемо да извучемо из новонастале ситуације

"Интернет је ванредан ресурс информација знања и, ако хоћете да га адекватно користите, морате да подигнете ниво свог живота", истакла је Мирковићева и подсетила на чињеницу да људи завршавају факултете преко интернета, стичу неформално образовање.

"Не заборавите да је човек део природе и да, ако се потпуно отуђи од природе, не можемо да причамо о нормалности нити о здравој заједници, неки баланс би био иделан", закључила је Мирковићева.