Japanci veruju da pečati sa imenima bogova i hramova čuvaju od nevolje

Jedna od omiljenih aktivnosti Japanaca u vreme praznika je obilazak šinto i budističkih svetilišta i prikupljanje njihovih stilizovanih, često složenih pečata boje cinabara, koji se, dobijeni na listu tradicionalnog japanskog papira, ulažu u za to namenjene posebne sveščice, ili pak izravno u njih udaraju. Oni obično koštaju od tri do pet dolara i mogu se dobiti na lični zahtev u kancelarijama hramova obe vere, gde na za to posvećenom šalteru uvek neko dežura.

Uz pečat obavezno ide datum posete i kaligrafska minijatura, najčešće ime šinto božanstva, odnosno, bude ili bodisatve, koji je predmet poštovanja u tom svetilištu, a koju sveštenik naročito vešt u toj tradicionalnoj kulturnoj disciplini četkicom i mastilom hitro ispiše pred očima poklonika.

Imena duhovnih bića, tradicionalno se veruje, sama po sebi sadrže natprirodnu moć i pružaju zaštitu, odnosno, brane nosioca lista na kojem su zapisana od nesreća i bolesti, te donose dobar usud i sreću. To je i osnovni religiozni smisao ne samo prikupljanja pečata u hramovima već i uopšte hodočašća za obične građane, mada u današnjim uslovima puno njih stvara kolekcije tih otisaka boje cinobara više iz želje da imaju uspomenu, materijalni podsetnik na mesta koja su posetili, pa i iz estetskih razloga, nego iz uverenja da tako zaista stiču nadljudsku pomoć ili menjaju svoju sudbinu. 

U Japanu, naime, religiozna hodočašća i jesu prethodnica turističkih putovanja, jer se narod od davnina upućivao u šinto svetilišta, u planine za koje se verovalo da su stecišta natprirodnih bića i hodio stazama koje su u divljini utabali budistički duhovnici u potrazi za prosvetljenjem da bi stupio u dodir s božanstvima i pobrao ovozemaljsku dobit, kao što su dobro zdravlje, materijalno bogatstvo, sreća u ljubavi ili dugovečnost.

Te putnike namernike, koje, dakle, za razliku od budističkih monaha i propovednika, na dug put nije vodila potreba ili ambicija da ovladaju svojim žudnjama i strahovima ili pridobiju srca, već želja za korišću i avanturom, trebalo je smestiti, nahraniti i zabaviti, zbog čega su širom zemlje otvarana prenoćišta i gostionice, štampane i iscrtavane karte i informatori koji su nudili saznanja ne samo o dobrobiti koju su mogla da pruže određena svetilišta i u njima poštovana nadljudska bića, već i o lokalnim prirodnim lepotama i gurmanskim poslasticama.

Koreni običaja u drevnoj budističkoj praksi

Sam običaj prikupljanja pečata u svetilištima, smatraju japanski istoričari, potiče iz ranog Srednjeg veka, kada su hodočasnici obilazili budističke hramove od posebnog ugleda, tipično one koji su bili izgrađeni na zahtev dvora da bi svojim natprirodnim moćima štitili svaku od provincija od prirodnih nesreća, bolesti i društvenih previranja, ali i druge, koji su bili poznati kao važni centri za učenje doktrine i obuku monaha ili važili za mesta na kojima su u prošlosti boravili budistički sveci. 

Verni su u svakom od tih svetilišta, kako bi stekli dobru karmu za spasenje, ritualno čitali i u riznice hrama polagali odlomke ili cele sutre koje su prethodno rukom prepisali. Ponekad ti budistički spisi su i ukopavani u zemlju u krugu hrama kako bi se ostvarila veza sa eonima dalekim budućim dobom u kojem će, verovalo se, milosni bodisatva Maitreja pojaviti u našem ljudskom svetu i svojom beskrajnom mudrošću omogućiti prosvetljenje i spas živim bićima koja su s njim uspostavila (mističnu) vezu kroz molitve, meditaciju, obožavanje njegovih statua ili posvećivanje prepisanih sutri. 

Za uzvrat, hodočasnici su na svitke koje su nosili sa sobom od upravitelja hramova dobijali pečat svetlo crvene boje kao potvrdu da su donirali prepisanu sutru ili obavili kolektivni ritual glasnog recitovanja najvažnijih delova određenog svetog spisa.

Kada se u poznom Srednjem veku proširila tehnika štampe, pobožni su u futrole koje su se pohranjivale u vitrine hrama ili zakopavale u zemlju stavljali štampane tekstove budističkih sutri. 

U to doba pečati boje cinobara su stavljani i na zvanične dokumente koje je izdavao šogunat, vojna vlada sastavljena od pripadnika samurajske klase koja je kontrolisala politička dešavanja u zemlji, održavala red i regulisala trgovinu s inostranstvom. Početkom 17. veka ti narandžasto-crveni pečati su stavljani na dozvole izdavane vlastelinima i trgovcima za trgovačke brodove, kojima se svima na znanje stavljalo da oni imaju odobrenje i zaštitu šogunata za trgovinu u jugoistočnoj Aziji - po njima su i sama plovila postala poznata kao "brodovi s cinobarskim pečatima".

Umetnost i sveščice u kojima se skupljaju pečati i kaligrafske minijature 

"Sveščice s cinobarskim pečatima", blokčići u koje građani danas prikupljaju pečate i kaligrafske minijature uglavnom kao hobi, pojavile su se relativno kasno u japanskoj istoriji, pred Drugi svetski rat, smatraju domaći stručnjaci. One su verovatno bile produkt buma u putovanju i prikupljanju pečata u šinto i budističkim hramovima koji se desio kao posledica širenja mreže pruga i železničkih postaja. 

Interesantno je da afinitet između železnice i prikupljanja pečata na neobičan način opstaje i danas, jer u Zemlji izlazećeg sunca i železničke stanice poseduju i promovišu sopstvene originalne pečate koji se udaraju na prazan list papira ili za to predviđene mini albume za uspomenu na posetu njima i kraju u kojem se nalaze. Zato je u japanskim stanicama, često negde uz ulaz, moguće naći stočić sa privezanim pečatom, kao i postere i pamflete koje korisnike prevoza pozivaju da izađu na svakom od stajališta na toj liniji i iskompletiraju kolekciju krupnih, detaljno izrezbarenih pečata koji ilustruju reprezentativne atrakcije u njenoj neposrednoj okolini. 

Danas su i same sveščice za prikupljanje pečata svetilišta posebna oblast umetničkog stvaralaštva i predmet nadmetanja među dizajnerima, koji nastoje da publici pruže širok izbor: od onih smirenog, dostojanstvenog izgleda sa relativno skromnim koricama u zagasitim bojama, preko svetlijih ali ukusnih primeraka s tradicionalnim cvetnim dezenima, do knjižica koje deluju simpatično i slatko, te živošću boja i upadljivim ukrasima privlače oko. 

Pored sveščica obmotanih tkaninom, postoje i takve čije su korice u potpunosti od drveta, tako da i same podsećaju na građu od koje su podignuti hramovi ili prirodu u kojoj su oni često smešteni. U prodaji su i lepo oslikane specijalne šivene vrećice za čuvanje sveščica.
Puno Japanaca danas za sebe kažu da nisu religiozni, ali pažnja i poštovanje s kojom se odnose prema sveščicama s imenima hramova i božanstava, kao i duboko ukorenjeni običaj redovnog pohoda svetilištima, ukazuju na opstajanje jedne vrste intuitivne religioznosti i potrebe za duhovnim.