Ljudi, izgleda, neće moći da putuju svemirom u stanju hibernacije

U naučnoj fantastici hibernacija se odavno predstavlja kao način da ljudi izdrže putovanje na udaljene planete. Putnici se smeštaju u kompjuterizovane komore u obliku kreveta gde se dovode u stanje nalik snu, slično hibernaciji nekih sisara kada se metabolizam usporava, a um je pošteđen dosade tokom beskrajnih sati putovanja.

Za razliku od putovanja bržeg od svetlosti ili pronalaženje crvotočina, premisa stavljanja astronauta u neki oblik hibernacije izgleda kao rešenje koje je nadohvat ruke. Čak se i Evropska svemirska agencija ozbiljno bavi naukom koja bi to mogla da omogući.

Međutim, rezultati do kojih su došla tri istraživača iz Čilea, otkrivaju matematičku prepreku da stanje hibernacije postane i stvarnost, čak i da ga je nemoguće izvesti.

Roberto F. Nespolo i Karlos Mehijas sa Milenijumskog instituta za integrativnu biologiju i Fransisko Božinović sa Papskog katoličkog univerziteta u Čileu pokušali su da razotkriju vezu između telesne mase i potrošnje energije kod životinja koje hiberniraju.

Otkrili su minimalni nivo metabolizma koji omogućava ćelijama da opstanu u hladnim uslovima sa niskim sadržajem kiseonika. Za relativno teške životinje ili ljude ušteda energije koju bismo mogli očekivati od ulaska u duboko stanje nalik hibernaciji bila bi zanemarljiva.

U stvari, verovatno bi nam bilo bolje da samo prespavamo put na staromodan način.

Reč hibernacija često priziva slike medveda ušuškanog u jazbinu za dug zimski odmor. Iako se medvedi povlače tokom nekoliko dugih, hladnih meseci, njihovo mirovanje nije baš kao prava hibernacija, u koju ulaze manja stvorenja, poput veverica i slepih miševa.

Kod ovih životinja, telesna temperatura opada, metabolizam se usporava, kao i otkucaji srca i disanje. Ovaj proces može smanjiti potrošnju energije za čak 98 procenata u nekim slučajevima, jer se energija ne troši na lov ili traženje hrane.

Međutim, čak i u ovom stanju, životinja i dalje može da izgubi više od četvrtine svoje telesne mase dok sagoreva rezerve „goriva”.

Ako bismo istu matematičku formulu primenili na odraslog čoveka koji hibernira, dnevni unos hrane od oko 12.000 kilodžula bio bi zamenjen potrebom za samo nekoliko stotina kilodžula telesne masti.

Držeći se ovog scenarija, mogli bismo zamisliti da bi naš neustrašivi svemirski turista ušuškan u svom specijalno opremljenom krevetu izgubio nešto više od šest grama masti dnevno. Tokom godinu dana, ovo bi ukupno iznosilo oko dva kilograma.

To bi moglo biti u redu za brzo putovanje do nekih Jupiterovih satelita, ali ako prosečna odrasla osoba želi da preživi decenije plutajući kroz međuzvezdani prostor do obližnje zvezde, moraće da se opskrbi sa nekoliko dodatnih stotina kilograma masti. Ili da se na određeno vreme budi i popije nekoliko mlečnih šekjova.

Ipak, ovi matematički proračuni se zasnivaju na više pretpostavki, među kojima je i način na koji se ulazi u stanje hibernacije. Ali mora se imati u vidu da sigurno postoji dobar razlog zašto ne postoji više sisara, naše veličine ili većih, koji mogu da prežive ovakvo stanje.
Dakle, istraživači su izvršili statističku analizu različitih vrsta hibernirajućih sisara, što je detaljno opisano u prethodnim studijama.

Iz ovoga su zaključili kolika je dnevna potrošnja energije životinja u hibernaciji na prilično izbalansiran način: gram tkiva sićušnog sisara, poput slepog miša teškog 25 grama, troši energije koliko i gram tkiva zimske veverice teške 850 grama.

Na osnovu toga bismo mogli da pretpostavimo da bi, ako hiberniramo kao puh, svaki gram našeg tkiva zahtevao istu količinu energije kao i njihov.

Međutim, druga je priča kada su sisari aktivni. Skaliranje odnosa između aktivnog metabolizma i mase proizvodi malo drugačiji grafikon koji otkriva tačku u kojoj hibernacija zapravo ne štedi mnogo energije za veće zveri.

Ta tačka je blizu naše mase, što implicira da se naše ukupne energetske potrebe tokom hibernacije neće značajno razlikovati od onih dok smo samo u mirovanju.

To bi mogao biti razlog zašto medvedi zaista ne hiberniraju na isti način na koji to rade manje životinje. A to takođe znači da za nas ljude, uz rizik i nevolje oko hlađenja naših tela, smanjenje broja otkucaja srca i veštačko usporavanje disanja i metabolizma možda neće dati rezultate kojima bismo se nadali.

Ako želimo da se spasemo dosade dugih putovanja i nošenja ogromnih zaliha sladoleda, možda bismo mogli da uzmemo gomilu sedativa i zadremamo na putu do Marsa.

Izgleda da prisiljavanje ljudi da hiberniraju, jednostavno neće biti vredno truda.

Istraživanje je objavljeno u časopisu Proceedings of the Royal Society B.