Muzej policije u Tokiju – most za uspostavljanje prisnog odnosa između čuvara reda i građana

Japan je moguće opisati na mnogo načina a jedan od njih, koji bi bio ilustrativan i prikladan je „zemlja muzeja“. Naime, u dalekoistočnoj carevini, koja tradicionalno puno polaže u obrazovanje, postoji mnoštvo tih hramova umetnosti, kulture i znanja, od kojih su neki zaista neobični i retki, pa, moglo bi se reći, i egzotični i začuđujući.

Tako, recimo ta ostrvska zemlja, između ostalog ima i Muzej parazita, u kojem istaknuto mesto zauzimaju vaši, pantljičare i pijavice, koji je, mada prosečnom građaninu možda deluje odbojno, za biologe, lekare i ljubitelje nauke vrlo korisna edukativna institucija.

Jer muzeji, naravno, nisu prosto izložbeni prostori posvećeni umetničkim delima koji vizuelno u posetiocu izazivaju estetska osećanja, već i institucije koje čuvaju kulturnu tradiciju i edukuju o nauci, tehnologiji i društvu. Upravo ta želja da se podučava je naročito izražena u Japanu i može se videti i u tokijskom Muzeju policije.

On pored postavke o istorijatu snaga reda tog metropolisa, sećanja na preko dve i po hiljade policajaca i vatrogasaca koji su tokom prohujalih decenija položili svoj život štiteći građanstvo od kriminala, terorizma i nesreća i objašnjenja o organizaciji, zadacima i sredstvima koje u svom radu koriste čuvari reda, puno prostora posvećuje podučavanju posetilaca o kriminalu.

Tako, putem postera i video-prezentacija, on opominje posetioce da ne nasednu na u Japanu čestu formu prevare u kojoj se kriminalci žrtvama javljaju telefonom i lažno predstavljaju, po pravilu kao član porodice (sin ili unuk), te je prepadaju pričom o tome kako su izazvali saobraćajnu nesreću ili greškom na poslu prouzrokovali štetu svojoj firmi da bi potom zatražili veliku svotu novca kako bi se spasli (fiktivne) sudske tužbe ili sačuvali radno mesto.

Žrtve tog oblika prevare, koji je prisutan već pune dve decenije, u 93 odsto slučajeva su osobe starije od šezdeset godina, ističe se u materijalu muzeja. U više od 70 odsto slučajeva reč je o penzionerima u osmoj i devetoj deceniji života, koji neretko imaju teškoće sa sluhom i pate od smanjenih kognitivnih sposobnosti, ali poseduju zavidnu ušteđevinu jer su radni vek proveli u vreme kada je japanska ekonomija cvetala i ostvarivala najveći rast na svetu.

Građanima se vizuelnim sredstvima ukazuje i na koji način razmišljaju provalnici i daju saveti kako da se zaštite od upada u kuću, naročito kada su iz nje odsutni: da se postaraju da uklone znake da je stambeni prostor prazan kao što je gomilanje pošte, da ne postavljaju kante za smeće i druge predmete koji bi lopovima omogućili da se popnu na balkon, gde da postave svetla i sigurnosne kamere i tome slično.

Prijatno lice organa reda

Oni se takođe pozivaju da učestvuju u edukativnim obilascima komšiluka koji za cilj imaju da identifikuju eventualne mete za krađu, terorizam ili huliganstvo ili da uzmu učešća u volonterskim grupama stanara ili studenata koje prate decu na putu za školu, zimi šetaju kroz kraj i glasno opominju žitelje na opasnost od požara izazvanih grejalicama, ili patroliraju ulicama u kvartovima u kojima je zabeležen veći broj slučajeva remećenja javnog mira, kao što su pljačke ili pijančenje.

Sve poučne opomene i instrukcije za postupanje nude se na način koji je pristupačan i za najmlađe, uz upotrebu simpatičnih crtanih junaka, kroz strip, animaciju, pa i video igrice, kao što je ona koja podučava koji objekti u kraju su od interesa za kriminalce i pred igrača postavljaju zadatak da otkrije gde se lopov krije.

Takav pristup je spoj konfučijanskim idealima obojenih društvenih vrednosti, kao što su insistiranje na stabilnosti države i društva, obrazovanju i samousavršavanju jedinki kroz učenje, i kulturnih tokova kao što su izuzetna ljubav prema stripu i ilustraciji, te masovna privrženost simpatičnom i detinjasto slatkom, koja se u Japanu poslednjih nekoliko decenija ogleda u pravoj poplavi dražesnih maskota, crtanih junaka i lutkica, koju sociolozi nazivaju „kulturom slatkog".

U koncepciji muzeja je primetna namera njegovih tvoraca da kroz pristupačnu i za decu i roditelje zabavnu postavku snage reda približe običnom građanstvu, predstave ih kao dobronamerne članove zajednice koji neprekidno vredno bdiju nad bezbednošću ljudi i imovine i omogućavaju stnovništvu normalan rad, školovanje i život.

46417970 Мотоцикл саобраћајне полиције у музеју у Токију

Tokijski Muzej policije pored edukovanja o društvenoj ulozi policije i načinima da se prepozna i predupredi kriminal, čime se podiže svest stanovništva u odnosu na opasnosti koje mu prete, takođe, ima i funkciju da inspiriše mlade da se zainteresuju za poziv čuvara javnog reda i mira. U tom smislu on je, može se reći, i sredstvo regrutacije budućih pripadnika gradske policije.

I dok bi jedna od uloga Muzeja policije u savremenom kapitalističkom društvu zapadnog tipa, u kojem su reklama i propagiranje esencijalni i na nivou kolektiva i na nivou pojedinca, verovatno bila okarakterisana kao „unapređivanje imidža," u Japanu, gde se u konfučijanskom maniru tradicionalno akcenat stavlja na društvenu slogu i harmoniju, pre bi rekli da on služi da produbi jedinstvo zajednice i međusobno poverenje građana i policije.

Poverenje naroda u organe reda

I zaista, čuvari zakona u Zemlji izlazećeg sunca među stanovništvom su prihvaćeni kao stub društva i od njih se niti zazire, niti se o njima ispredaju vicevi i šale. Kako su oni uspeli da ostvare takav ugled i poštovanje je nešto što bi možda moglo da posluži kao uzor drugim zemljama, mada svaka sredina ima svoje specifične istorijske i kulturne uslove.

Jedan od faktora koji omogućava bliski odnos između snaga reda i građanstva u Japanu je sigurno činjenica da je stanovništvo u toj zemlji relativno etnički homogeno, pa sada praktično nema nacionalnih manjina ili rasnih grupa koje bi u policiji videle instrument prisile većinskog entiteta. Takođe, Japan je danas demokratsko društvo, te nema pokušaja da se nametne ideološko jednoumlje, kako je to bilo u godinama pre Drugog svetskog rata kada su proganjani komunisti i religiozne grupe za koje je državni aparat smatrao da ne prihvataju ideologiju koja je veličala cara kao božanstvo na zemlji i pravdala militarizam.

Poverenju između naroda i policije doprinosi i njeno nastojanje da zađe među obično građanstvo, odnosno, bude prisutna u njegovom svakodnevnom životu. Korene modernih organa reda u Japanu istoričari vide u drugoj polovini 19. veka, a krajem tog stoleća na raskrsnicama japanskih naselja počele su da niču prve male ispostave sa dva ili tri pripadnika, koje su služile za nadziranje saobraćaja i javnog reda i mira.

Te mini stanice postoje i danas, i u većim japanskim gradovima moguće ih je spaziti na svakih nekoliko stotina metara, budući da se nalaze i u blizini železničkih stanica i na trgovima. Policajci u njima stalno su na raspolaganju građanima – oni ne samo što primaju njihove dojave, već ih i strpljivo upućuju kako do dođu do željenog odredišta i za njih na mapi traže poslovne zgrade, butike i druge manje poznate objekte.

Česti su i javni događaji u kojima na trgovima, raskrsnicama i ulazima u železničke stanice policajci, ponekad u društvu poznate javne ličnosti poput pevača, manekenki ili komičara, pozivaju građane da obrate pažnju na bezbednost u saobraćaju ili neku učestalu formu prevare, prijave probleme u vezi javnog reda i mira ili pruže informacije korisne za istragu o nestalim licima ili počiniocima krupnih zločina.

Japanska policija takođe planski, kroz korišćenje simpatičnih crtanih junaka i maskota, nastoji da ostavi utisak meke, pristupačne i prijateljski nastrojene organizacije (mada to, naročito gledano očima stranaca, može biti kontroverzno, jer se time na neki način svesno zamagljuje njen karakter kao entiteta čiji je zadatak da u ime države sprovodi prisilu).

Muzej policije deo je tog napora da se organi reda približe građanstvu, ostvare s njim prisniji kontakt, odnosno, puste koren u populaciji i budu njen deo, a ne neka zatrašujuća snaga koja odozgo ili spolja primenjuje silu protiv nje. On svojim savetima u vezi prevencije kriminala i pristupačnošću postavke doprinosi međusobnom poverenju i uzajamnom poštovanju policije i građana.