Da li pravilo „pet sekundi“ znači da je bezbedno jesti hranu koja je pala na pod

Svi smo ispustili keks ili parče pice na pod i nismo ga bacili, već ga pojeli pozivajući se na čuveno pravilo pet sekundi. Ali da li je u redu pojesti hranu koja je pala na pod? Da li je taj zalogaj stvarno zaštićen tih svetih pet sekundi, ili je to laž u koju volimo da verujemo?

Profesor Don Šafner sa katedre za nauku o hrani Univerziteta Rutger napominje da ne voli ljudima da govori šta treba da rade, već voli da im prenese činjenice, pa da sami donesu odluku.

„Naravno, ako nešto ispustite na zemlju, to može da dođe u kaontakt sa klicama, a ako pojedete klice, možete da se razbolite“, napominje profesor Šefner.

Da li je pravilo pet sekundi – ili pravilo 10 ili tri sekunde, kako god ga ko zvao – tačno, stručnjaci se slažu da je odgovor složen. Sve zavisi od nekoliko varijabli, uključujući vrstu hrane, vrstu poda na koju je pala i čime je ta površia potencijalno kontaminirana.

Ko je smislio pravilo pet sekundi?

Niko nije siguran odakle potiče ideja o pravilu pet sekundi, ali se često pripisuje mongolskom vladaru Džingis-kanu iz 13. veka, za koga se kaže da je imao pravilo da hrana koja padne na pod ostaje tamo sve dok dobro izgleda.

„Navodno, postoje neki istorijski zapisi kako je Džingis kan govorio o uzimanju hrane s poda, u stilu 'ako je on moga da jede hranu koja je pala na zemlju, onda je bezbedna i za sve ostale'“, objašnjava Pol Doson, profesor na odseku za ishranu i pakovanje hrane na Univerzitetu Klemson.

Međutim, ljudima tog doba nedostajalo je znanje o mikroorganizmima i o tome kako oni mogu da izazovu bolesti, tako da jedenje hrane sa poda možda nije bila velika stvar, prema knjizi Da li ste to upravo pojeli? (Did You Just Eat That?) koju su napisali profesor Doson i Brajan Šeldon.

Još jedna referenca na ovu legendu potiče iz netačne priče o Džuliji Čajld, u kojoj se gledaoci navodno sećaju da je ispustila komad mesa i podigla ga s poda, rekavši da ako ste sami u kuhinji, niko neće znati da li vam je hrana ispala na pod. Ali prema Dosonu, priča nije istinita.

„Nismo mogli tačno da utvrdimo kada je počelo“, navodi profesor. „Mislim da je to samo jedan od onih urbanih legendi koje su ljudi nekako počeli da šire i nastavili da ih propagiraju“.

Šta se dešava kada ispustimo hranu na pod?

I Doson i Šafner su proučavali pravilo pet sekundi i šta se dešava kada različita hrana dođe u kontakt sa različitim površinama.

U studiji iz 2006. godine objavljenoj u Journal of Applied Microbiology, Doson i drugi istraživači su ispitali da li dužina vremena u kojem je hrana bila u kontaktu sa kontaminiranom površinom utiče na prenos bakterija u hranu.

Testirali su tri vrste poda – pločice, drvo i tepih – kontaminirane salmonelom, i dve vrste hrane – salamu i hleb.

Istraživanje je pokazalo da su nivo kontaminacije poda i vrsta površine najvažniji. Tepih je duže zadržavao više bakterija, ali se one nisu toliko prenosile na hranu. Porozna površina tepiha omogućila je bakterijama da prodru dublje i da ne stoje toliko na površini, objašnjava Doson.

Bakterije mogu da žive na suvim površinama i do nekoliko nedelja, tako da je potencijal kontaminacije veoma veliki, napominje profesor.

Šafner je 2016. godine bio koautor studije objavljene u časopisu Applied and Environmental Microbiology Journal koja je testirala lubenicu, hleb, hleb sa puterom i gumene bombone koji su padali na kontaminirani nerđajući čelik, pločice, drvo i površine tepiha za manje od sekunde, pet sekundi, 30 sekundi i 300 sekundi.

Istraživanje je pokazalo da se najviše bakterija prenosi na lubenicu, a najmanje na gumene bombone. Duža ekspozicija je bila glavni faktor, ali kontaminacija se desila čak i u deliću sekunde.

„Naše istraživanje je pokazalo da je u svakom pojedinačnom slučaju – bez obzira na površinu, vrstu hrane ili vreme – uvek bilo eksperimentalnih potvrda da je došlo do prenosa neke bakterije“, rekao je Šafner. „Nije utvrđeno bezbedno vreme za koje nije došlo do prenosa bakterija“.

Koji drugi faktori utiču na pravilo pet sekundi?

Iako je važno koliko dugo je hrana na podu, vrsta hrane, i šta se zapravo nalazi na podu je isto toliko važno, ako ne i važnije.

Nivo vlage u hrani je ključni faktor, napominje Šafner. Na primer, u njegovoj studiji, kada su bacili kocke lubenice na različite površine, većina bakterija je prešla na voće.

„Mislimo da je to zato što vlaga olakšava kretanje bakterija sa površine na hranu“, objasnio je on. „Bakterije nemaju noge, tako da im zaista treba nešto poput vlage da bi im se omogućilo da se kreću.

Suva hrana poput hleba i gumenih bombona manje je zahvaćena bakterijama – ali su i dalje pokupile dovoljno bakterija da izazvu bolest“, kaže Doson.

Zaista, sve se svodi na to da li je površina na koju hrana padne kontaminirana, a bakterije mogu da prežive na površinama nedeljama. Svaki pod bez bakterija jednostavno neće preneti bakterije na hranu koja je na njega pala.

„Više bih verovao svom sveže očišćenom kuhinjskom podu nego drugoj površini, kao što je platforma metroa u Njujorku, na primer“, ističe Šafner.

Osim bakterija, podovi mogu biti prekriveni prašinom ili dlakom kućnih ljubimaca, koji mogu dospeti na vašu hranu. To nije nešto što biste želeli da jedete, ali Doson navodi da to i nije toliko opasno. Međutim, bakterije mogu da se „voze na tim česticama“, upozorava profesor.

Da li je pravilo pet sekundi tačno?

„To je ipak legenda“, smatra profesor Doson. „Zaista zavisi od toga šta je palo na zemlju i na kakvu površinu je hrana pala“.

Hrana će odmah pokupiti bakterije, „Tako da se u stvari kockate ako je pojedete i niste sigurni šta je na toj površini“, napominje profesor. Bolesti koje se prenose hranom, od salmonele i drugih bakterija, mogu izazvati mučninu, povraćanje ili dijareju, a mogu biti čak i smrtonosne.

„Ne postoji 'bezbedno' vreme za koje se nijedna bakterija neće zakačiti za hranu“, naglašava profesor.