Izgleda da smo nesrećni zato što naš mozak voli samo srećne završetke

Naučnici i Holivud imaju dokaze da ljudi više vole srećne završetke. Istraživanja pokazuju da je veća verovatnoća da će se ljudi odlučiti da se ponovo upuste u neka iskustva koja se završavaju ushićenjem (recimo: seks, ručak koji se završava ukusnim desertom ili srećan kraj omiljene praznične romantične komedije na televiziji).

Ali nova studija objavljena u časopisu Džurnal ov neurosajens otkriva da naš afinitet prema srećnim završecima zapravo može da nam ometa sposobnost donošenja odluka u potrazi za izvorima zadovoljstva - počev od izbora restorana do oporavka posle burnog raskida sa partnerom.

Recimo, bili ste (kada je to još bilo moguće) na godišnjem odmoru u divnom tropskom odmaralištu. Ako su vremenski uslovi sve vreme bili idealni, a poslednjeg dana padne kiša, verovatno ćete to letovanje brzo zaboraviti. Takođe, zbog tog jednog kišnog dana na kraju, mnogo je manja verovatnoća da ćete ponovo odlučiti da tamo odete. A time radite zapravo potpuno suprotno svojim interesima.

Krajnji utisci mogu da nas zavaraju

Doktor Martin Vestergard sa Univerziteta u Kembridžu i njegov kolega dr Volfram Šulc, koji obojica rade na Odeljenju za fizologiju, razvoj i neuronauku, koriste upravo ovaj primer kiše poslednjeg dana odmora kako bi ilustrovali nalaze svoje empirijske studije: da to što usmeravamo pažnju isključivo na završetak, da nas to sprečava da tačno procenimo vrednost bilo kog iskustva u celini.

U eksperimentalnoj studiji istraživači su grupu od 27 muških ispitanika postavili da gledaju kompjutersku simulaciju, a istovremeno su pratili njihovu moždanu aktivnost pomoću magnetne rezonance. Ispitanici je trebalo da gledaju kako dve serija virtuelnih novčića padaju u odvojene posude i da na kraju procene koja posuda više vredi. Što su novčići koji upadaju veći, to će i vrednost u posudi biti veća.

„Sve se svodi na našu sposobnost da pravilno rezimiramo naše iskustvo koje se odvija u nekom vremenskom rasponu“, navodi dr Vestergard. To što pamtimo samo ono što je bilo na kraju, ometa nas da donosimo ispravne zaključke o celom procesu.

U jednom od nizova novčića koji su učesnici eksperimenta posmatrali u poslednjim trenucima u jedan sud su upadali sve manji novčići (nesrećan kraj). Ispitanici koji su mislili da ti manji novčići znače da će ta posuda da vredi manje imali su povećanu moždanu aktivnost u frontalnom režnju. Upravo ovaj deo mozga nas usredsređuje na konačan utisak da ta posuda manje vredi i „preterano je označio“ vrednost celine. Autori studije su ove ispitanike nazvali „donosiocima neoptimalnih odluka“ zbog fiksiranja samo na kraj niza.

S druge strane, oni koji su tačno izabrali vredniji lonac pokazali su povećanu aktivnost u delu mozga koji se naziva amigdala, što im je izgleda pomoglo da tačno analiziraju ukupnu vrednost. Njih su označili kao „donosioce optimalnih odluka“ zbog sposobnosti da pravilno procene čitav niz, a ne samo kraj.

Autori studije objašnjavaju da da donosioci optimalnih odluka pažljivo gledaju i razmotraju celokupno iskustvo, dok donosioci neoptimalnih odluka ukoliko završetak nije povoljan, zamute celu sliku.

Istraživači veruju da bi ovi nalazi mogli da pomognu ljudima da donose bolje odluke. „Pitanje je, pre svega, šta pokušavate da postignete kada donosite odluku“, naglašava Vestergard. Ako ste fokusirani samo na srećan kraj, to neće dovesti do optimalnog budućeg iskustva.

Obratite više pažnje na samo putovanje, a ne samo na dolazak

Šta reći o završecima koji su inherentno razočaravajući? Iako je eksperiment koji su izveli autori studije izgledao više kao simulacija kockanja, nalazi do kojih su došli mogu imati mnogo širu primenu – uključujući i ljubavnu problematiku.

„Međuljudski odnosi se u osnovi svode na analizu troškova i koristi“, kaže dr Galena Rodes, klinički psiholog i istraživač na Odeljenju za psihologiju Univerziteta u Denveru. „Možda imate dužu listu prednosti i mana ili pak složeniji skup različitih promenljivih“ nego u drugim situacijama, „ali proces donošenja odluka je u osnovi isti po tome što smo pod velikim uticajem nedavnih ekstremnih događaja“.

Obrada tih krajnosti i rad na boljem uvidu u problem je u stvari često suština kliničke terapije.

Kao što je Rodes dokazala u svom kliničkom istraživanju, a što i sami možemo da potvrdimo, raskid sa partnerom može biti jako bolan i da dovede do velikih psihičkih poremećaja. Raskid je „po definiciji razočaravajući kraj veze“, kaže Vestergard. „Ali vi sebi činite lošu uslugu“ ako celu vezu procenjujete samo na osnovu poslednjih nekoliko meseci ili nedelja. „Na kraju ćete možda zaključiti kako ste protraćili silne godine svog života“, a sigurno je, da ste bar jedan ili veći deo vremena uživali u toj vezi.

Isključivanje zadovoljstva koje ste imali tokom neke veze ne dovodi samo do ličnog lošeg emocionalnog osećanja; to je zapravo netačna procena celokupnog iskustva.

Naravno, postoje slučajevi kada je primenu takve logike na situaciju opterećenu lošim emocijama teško primeniti. „Ako postoji nešto traumatično u raskidu, naročito neverstvo, to dovodi nužno do prekomernog umanjenja kvaliteta cele veze“, dodaje dr Rodes.

Ali zdrav način da preživite raskid je u osnovi odluka da se krene dalje u novu vezu, a to podrazumeva sličan spoj razmišljanja karakterističan za optimalne donosioce odluka.

„Ako imate dobar odnos prema vezi koja se završila, osvrnućete se i videti pozitivne stvari, a ne da vas preuzmu samo negativni utisci“, napominje Rodes, „tako ćete poneti sa sobom lepe stvari, a ostaviti ono što bi stvarno trebalo zaboraviti“.