Ukoliko ste ljubitelj horora, onda vam karantin ne pada teško

Strah u Ulici brestova ili Petak trinaesti pred spavanje? U vreme pandemije to izgleda nije loša ideja. Kako pokazuje studija Univerziteta u Čikagu, ljubitelji horor filmova bolje se psihički nose sa prisustvom koronavirusa i merama koje svakodnevicu okreću naglavačke.

„Fanovi horor filmova manje pate od stresa izazvanog pandemijom, anksioznosti, nesanice ili drugih simptoma depresije“, kaže za Dojče vele doktorand na Univerzitetu u Čikagu Koltan Skrivner, autor nedavno objavljene studije.

Istraživači su još u aprilu – dakle, tokom prvog talasa pandemije, dok je strah bio na vrhuncu – ispitali trista dvadeset dvoje ljudi o tome kakve filmove gledaju i koliko ih pandemija psihički tišti.

„Moguće da su ljudi koji su često suočeni sa zastrašujućom fikcijom na neki način naviknuti da se osećaju uplašeno u bezbednom okruženju“, rekao je Skrivner za podkast DV-a Science unscripted.

„Teza je da, kada naiđu na nesigurnost i strah u stvarnom svetu, oni imaju neku vrstu alata da to prevaziđu“, dodaje.

Štaviše, istraživači su zaključili da se posebno dobro sa pandemijom suočavaju ljubitelji preperskih filmova ('preper' od engleskog 'prepare', pripremiti se) o preživljavanju u doba apokalipse, najezde zombija ili vanzemaljaca.

Vežba za stvarnost

Američki magazin Psychology Today na svom portalu piše da se sklonost hororima može objasniti benignim mazohizmom. Ta teorija kaže da, ako znamo da smo bezbedni, to jest da prava opasnost ne preti, onda možemo da uživamo u osećajima koji su, inače, negativni kao što su bol, strah, premor ili gorak ukus.

Magazin navodi da, prema drugoj teoriji, u zastrašujućoj fikciji uživamo jer nam omogućava da zamišljamo scenarije i pripremimo se na slične situacije iz stvarnog života. „Pošto samo sada usred globalne bolesti, ove veštine su sasvim praktične“, navodi Psychology Today.

„Verovatno nećemo uključiti film sa namerom da se pripremimo za realnu katastrofu. Ali nesvesno se vežba veština kontrole emocija i probaju emocionalne i biheviorističke strategije za određene situacije", dodao je autor studije Skrivner.

A video-igre?

Sledeći poduhvat ovog istraživača i kolega je da utvrde kako horor u različitim medijima utiče na pripremu ljudi za stresnu svakodnevicu. Da li recimo većeg uticaja imaju filmovi, knjige ili možda video-igre?

Šta je sa izuzetno nasilnim i krvavim igricama sa elementima horora poput popularnog serijala Pritajeno zlo (Resident Evil)?

„Mislim da bi video-igre mogle da pomognu (u suočavanju sa stresom) makar koliko i filmovi, možda i više. Mislim da je ključno koliko si uvučen u narativ, koliko se osećaš uplašeno i prevazilaziš strah“, navodi Skrivner.

On je za Dojče vele otkrio da ceo oktobar provodi u ukletoj kući gde ispituje kako se ljudi nose sa strahom i šta ih privlači ukletim kućama.

Doduše, tamo nema pravih duhova. U pitanju je „ukleta kuća“ u Vejleu u Danskoj, gde vam za četrdesetak evra po osobi obećavaju da ćete se živi prepasti tokom 45 minuta hoda kroz prokleti lavirint. Posle možete da kupite piće i grickalice.