Ivan Jevtović: Danas imamo veliki problem nečitanja

Prošlo je tačno nedelju dana otkako je izvedena predstava Idiot, što je bio praktični deo njegovog doktorskog rada, i sa ove vremenske distance, Ivan Jevtović priznaje da se konačno oseća srećno i zadovoljno što se to desilo.

Za Dostojevskog i Idiota se odlučio, navodi Jevtović u razgovoru sa Anom Manojlović, jer je lik kneza Miškina jedna od njegovih najvećih želja još pre polaganja prijemnog ispita na Fakultetu dramskih umetnosti 1992. godine, kada se opredelio za profesiju kojom se bavi.

„Nekako je bilo logično i familiji i našim prijateljima da se neko od tri sina Vladimira Jevtovića opredeli za glumu, mada u tom trenutku to uopšte nije izgledalo tako izvesno. Stariji brat je odabrao književnost. On je odličan profesor srpskog jezika u Petoj beogradskoj gimnaziji. A ja sam se spremao za nešto potpuno drugo. I u inostranstvu, gde sam slučajno našao posao kao tehničar svetla i zvuka u dečjem privatnom pozorištu, tražio sam od brata da mi pošalje knjige, i u tom velikom i značajnom paketu je pored ostalog bio i Idiot, pored drugih dela Dostojevskog", objašnjava poznati glumac.

Otkriva da mu se još tada javila želja da savlada taj vrlo težak psihološki karakter, mada mu je kasnije sugerisano da će mu biti potrebno izvesno iskustvo kako bi se suočio sa ovim zadatkom. Tako da je tek posle nekoliko decenija imao zadovoljstvo da u okviru doktorskih studija napravi dramatizaciju samo četiri lika iz ovog dela – kneza Miškina, Aglaju, Nastasiju Filipovnu i Rogožina, dramatizaciju koju su stručnjaci ocenili kao vrlo efikasnu, i da sa svojim studentima, Ivanom Vuković, Nikolom Štrbcem i Anom Vučić, napravi izuzetno uzbudljivu interaktivnu predstavu.

„Publika je bila prilično iznenađena. Neki su, na primer moji drugari iz srednje škole, su se pobojali da ću i njih da pozovem da učestvuju u predstavi. A to i jeste suština“, kaže gost Beogradske hronike.

Dodaje da mu se čini da danas imamo veliki problem nečitanja. Ono što je bila misija „Pozorišta lektire“ i ove doktorske teze je da nađe načina kako da novim generacijama otvori interesovanje za knjigu, jer bez znanja i bez čitanja nema ničega.

„Pre konačnog izvođenja napravljene su kao neke generalne probe po školama u kojima sam se ja školovao i omladija je bila potpuno oduševljena. Oni prepoznaju da ja zajedno sa kolegama pravim jednu uzbudljivu uslovnost koja im liči na video-igre. Ovo jeste na jedan način pervazivna igra u kojoj mogu kolektivno, gledajući jedno takvo kapitalno delo da se zaigraju. I ta igra bukvalno izaziva interesovanje za samo delo“, kaže Ivan Jevtović na kraju gostovanja u Beogradskoj hronici.