Alfred Hičkok, čovek za koga je film bio život iz koga su izbačeni dosadni delovi

Za neke je bio genije, za neke ludak, ali i pored toga Hičkok je sačuvao reputaciju najuticajnijijeg filmskog autora svih vremena i svakako jednog od najvećih reditelja u istoriji filma. U gotovo šest decenija dugoj i bogatoj karijeri režirao je više od 50 filmova, od kojih je 16 imalo 50 nominacija za Oskara.

Teško je pobrojati sve filmske stvaraoce na koje je Alfred Hičkok direktno ili indirektno uticao i sve načine na koje je to činio. Takođe je teško, s obzirom da je režirao oko četrdeset zvučnih naslova, postići konsenzus među kritičarima, ali i publikom, i napraviti rang-listu njegovih filmova. U ediciji „1001 film koji morate videti pre smrti“ Hičkok drži rekord sa 18 nslova. Takođe je i režiser sa najvećim brojem filmova u top 250 na IMDB-u, a na listi Američkog filmskog instituta od sto najnapetijih filmova, Hičkokovih je čak, devet.

Rođen na samom kraju 19. veka u porodici irskih katolika postao je veoma zatvoren čovek, s mnoštvom fobija i čudnih navika. Omiljeni pisac mu je bio Edgar Alan Po i njega je isticao kao svog prvog uzora. Nije imao aktivan društveni život i tek je posle 25. godine prvi put izašao sa devojkom i prvi put okusio alkohol.

Prvi film Broj 13 je režirao 1922. godine, ali produkcija nije završena zbog zatvaranja studija. Već sa trećim filmom Stanar iz 1927. godine stiče popularnost i dobija pohvale kritičara. Sledeća značajna godina za Hičkoka bila je 1929. kada radi svoj deseti film, koji je ujedno i prvi britanski zvučni film, Ucena, gde je ponovo briljirao.

Neki od prvih veoma uspešnih filmova su mu bili 39 stepenica (1935) i Dama koja nestaje (1938). Prilikom prve posete Holivudu odbili su ga svi vodeći studiji. Kad je najzad potpisao ugovor sa Dejvidom Selcnikom, prvi film je trebalo da bude o Titaniku. Projekat je obustavljen jer producent „nije mogao da nađe brod koji će potopiti“, te je Hičkoku dodeljena režija filma Rebeka koji osvaja Oskara kao najbolji film i za najbolju fotografiju, ali ne i za režiju, što će se Hičkoku dogoditi pet puta.

Pedesete su najproduktivniji period njegovog razvoja, kada su nastala dela poput Nazovi M radi ubistva, Drž' te lopova, Prozor u dvorište, Vrtoglavica, Sever, severozapad i Psiho. Sve lošije zdravlje obeležilo je poslednje dve decenije njegove karijere kada je snimio Ptice, Marni, Frenzi i Porodičnu zaveru, svoj poslednji film.

Bio je perfekcionista. Ponavljao je scene po više desetina puta. Kultna scena iz filma Psiho traje 45 sekundi, a snimana je sedam dana i to iz 17 različitih uglova. Glumci su se često žalili da je Hičkok preterivao u svojim zahtevima i mučio ih i vređao. Kada su ga optužili da je rekao da su glumci stoka, on se branio rečima „Samo sam rekao da ih treba tako tretirati“.

Od svih glumaca, sam je tvrdio da je Keri Grant bio možda jedini koga je zaista voleo, mada je bio veliki prijatelj i sa Džejmsom Stjuartom i Ingrid Bergman. Zavideo je Voltu Dizniju što ako mu se glumac ne svidi, može da ga „zgužva i baci“.

Posebno su bile intrigantne njegove ženske junakinje za koje je birao ledene plavuše koje su postale zaštitni znak njegovih filmova. Neke od najpoznatijih su Grejs Keli, Tipi Hedren, Kim Novak, Vera Majls, Dženet Li i Džoan Fontejn.

Po Hičkokovim rečima, tri najbitnije stvari da se napravi dobar film su: 1. scenario 2. scenario i 3. scenario. Poznat je i njegov zaštitni znak – korišćenja takozvanog. „Mekgafina“ – stvari, predmeta ili uređaja koji su od velikog značaja za razvoj radnje i likovima su od velikog značaja, ali za publiku su potpuno beznačajni, kao što su uranijum u Ozloglašenoj ili ukradene pare u Psihu. Kad su ga pitali kako se najbolje postiže napetost, odgovorio je da nema straha u pucnju, nego samo u očekivanju istog.

Prvog dana 1980. je od kraljice Elizabete II dobio titulu viteza, a 29. aprila iste godine je umro u svom domu u Bel-Eru. Nije bilo javne sahrane, kremiran je, a pepeo prosut u okean. Ser Alfred Hičkok je ostao Britanac, iako je 1956. uzeo američko državljanstvo.