Ko smo, šta smo i zašto smo – Glenda Džekson

Glenda Mej Džekson rođena je u radničkoj porodici na severoistoku Engleske. Glumom je počela da se bavi krajem pedesetih godina 20. veka, dok je još bila na Kraljevskoj akademiji za dramske umetnosti.

Proslavila se pozorišnim ulogama Ofelije, Ledi Magbet, Marte u predstavi „Ko se boji Virdžinije Vulf“, bila je Kleopatra ali i Beketove Majka Hrabrost. Igrala je u pozorištima na londonskom Vest endu ali i njujorškom Brodveju.

Uloga u filmu „Zaljubljena žena“ 1969. godine donosi joj prvog Oskara, dok je za ulogu u „Dodiru klase“ 1974. dobila drugu zlatnu statuu.

Pored pozorišta i filma, upamćene su i njene uloge u radio i televizijskim dramama. Uloga Elizabete I donela joj je dve nagrade Emi 1971. godine.

Politička karijera duga četvrt veka

Iz glume se povukla 1992. godine da bi se kandidovala za Britanski parlament jer je smatrala da je „Britanija uništena vladavinom Margaret Tačer i Konzervativne partije“. Bila je voljna da „uradi sve što je legalno da joj se suprotstavi“.

Kao član Parlamenta i Laburističke partije u politici je provela 23 godine boreći se za prava žena, protiv siromaštva i nezaposlenosti. Učestvovala je u kampanjama protiv nošenja krzna, u vladi Tonija Blera bila je zamenik ministra za saobraćaj zadužena za javni transport u Londonu.

Iako je u početku podržavala Tonija Blera, kasnije je bila njegov oštar kritičar. Mada je razmišljala o tome, odustala je da se kandiduje za mesto gradonačelnika Londona 2000. godine.

Margaret Tačer nije oprostila ni posle njene smrti, optužujući je da je „poroke tretirala kao vrline“, naglašavajući da je „zbog tačerizma Engleska podložna nezapamćenim stopama nezaposlenosti i drastičnom rastu broja beskućnika“.

Godine 2011. najavljuje povlačenje iz politike, uz napomenu da se neće kandidovati na izborima 2015. godine.

"Do tada ću već imati skoro 80 godina i biće vreme da se neko drugi kandiduje", rekla je tada Glenda.

Svaki kraj je novi početak

Ali za Glendu Džekson to nije bio kraj, već novi početak.

Četvrt veka kasnije, vratila se glumi.

„Možda da sam se bavila plesom, to ne bi bilo moguće. Uostalom, u Britanskom parlamentu sam redovno imala retoričke vežbe“, objasnila je Džeksonova.

Najpre je nastupila u radio dramama za Bi-Bi-Sijev radio 4, a onda se vratila na pozorišnu scenu.

Uloga u predstavi „Tri visoke žene“ na Menhetnu donela joj je nagradu Tomi, čime je objedinila „zlatno trojstvo“ najprestižnijih glumačkih nagrada: Oskare za film, Emije za televiziju i nagradu Tomi za pozorišnu ulogu.

Ali ni tu nije kraj.

Glenda Džekson ovog proleća igra Kralja Lira u istoimenoj Šekspirovoj drami u Kort teatru na Brodveju.

Za nju je Šekspir i danas najsavremeniji dramski pisac jer „jedino je on postavio pitanja: ko smo, šta smo i zašto smo, a valjan odgovor još niko nije dao“.

Njen Kralj Lir je bez samosažaljenja, odvažan i bez straha, spreman da uči. Iako ne zna za reč „ne“, jedino je tešku lekciju o ljubavi naučio suviše kasno.

Kaže da za glumce nije važno da li ih publika voli, već da li im veruje.

„Kada pozorište radi, grupa ljudi izlazi na svetlo, a veća grupa ljudi sedi u mraku. Energija se kreće iz svetla u mrak i ako imate sreće, ta energija vam se vraća. I ako se to desi, savršen krug je stvoren“, rekla je nedavno Glenda Džekson.

U 82. godini, Glenda Džekson nastupa osam puta nedeljno u predstavi koja traje tri i po sata.

Ako se pitate kako neko igra osam puta u sedam dana, to je zato što se predstava, osim u večerenjem terminu, igra i u jedan sat posle podne.

Na zamišljenoj listi „šta moram da vidim u Njujorku“ ovog proleća svakako je Glenda Džekson i njena interpretacija Kralja Lira.

Ima vremena, sezona traje.