Ona je obukla Hadži Trifuna, Tašanu, Sofku, Koštanu - Marina Vukasović Medenica, kostimografkinja serije Nečista krv

Serija nam pruža mogućnost da vidimo kako je izgledala odeća gradskog i seoskog srpskog stanovnistva, kao i odeća drugih naroda koji su naseljavali ili posećivali Vranje tokom druge polovine 19. veka.

Marina Vukasović Medenica, magistar umetnosti iz oblasti kostimografije, kostimografkinja Narodnog pozorišta u Beogradu, žena koja je radila na filmovima Lole Đukića, Dušana Makavejeva, Slobodana Šijana, Gorana Markovića... imala je zadatak da gledaocima Nečiste krvi odećom dočara vranjanski spoj orijentalnog, tradicionalnog i zapadnjačkog...

„Kostimi u seriji napravljeni su uz poštovanje kulturne tradicije Vranja na polovini 19. veka, uz određena namerna odstupanja", priča Medenica. „I sama sam bila iznenađena koliko su mi kreativnog prostora dali reditelji i koliko sam na umetnički način mogla da obojim i dočaram Vranje, a da me nisu sputavale sve odevne norme koje su morale da se u to vreme poštuju".

Jeleci i mintani, šalvare i avale

Gradske žene u seriji obučene su slično Turkinjama - u raskošnu odeću koja ističe njihovu siluetu, sa mnogo ukrasa i detalja. Medenica objašnjava da su Vranjanke tog vremena, kako bi ublažile netrpeljivost svojih turskih sugrađanki, svoja lica i luksuznu odeću pokrivale tkaninom koja se zvala „avala". Sa druge strane, žene iz seoske sredine su, prema tradiciji, nosile marame preklopljene preko vrata i vezivane na potiljku.

„Ženski gradski kostim Vranja formiran je kao bogatija verzija orijentalnog modela odevanja iz prestonice otomanske imperije i sa ugledanjem na specifičan ženski odevni obrazac prizrenskih Srpkinja", priča kostimografkinja. „U izboru boja, tkanina i načinu ukrašavanja mogu se prepoznati i mletački uticaji stigli pomorskom komunikacijom i preko Skadra."

Gradske žene najčešće su nosile šalvare, uz određene izuzetke: „Neke od onih koje su udajom došle u Vranje zadržale su običaj nošenja duge košulje umesto šalvara ili su čak kombinovale elemente tradicionalne nošnje sa gradskim elementima". Predstavnica tih žena u seriji je Kata Hadži Trifunova.

Status porodice ogledao se u načinu odevanja, čak i kada je u pitanju bila posluga - bogate gazdarice su i svoje sluškinje oblačile u finu građansku odeću.

Nakon oslobođenja Vranja, ženska moda je doživela promene u elementima i silueti, objašnjava Medenica: „Umesto jeleka i mintana usvojena je libada kao što se nosilo i u ranije oslobođenom delu Srbije, a umesto šalvara nosio se fistan, duga haljina secena u struku, uskog gornjeg dela sa srcolikim dekolteom, marama preklopljena na grudima i bajader (ešarpa) oko struka sa puštenim krajevima. Ovakav model oblačenja gradskih dama potekao je iz Srbije ali u sebi sadrži uticaje dvorskog atinskog kostima kao i mode zapadne Evrope".

Fes ili šubara za Hadži Trifuna?

„Muški gradski kostim formiran je prema modelu oblačenja srpskih vođa i trgovaca u oslobođenom delu Srbije. Bogati Vranjanci su nosili fes, kao novim reformama u Carstvu uspostavljeno muško oglavlje koje su na teritoriji Otomanskog carstva mogli da nose i pripadnici drugih konfesija, ali i šubare kao karakteristično i tradicionalno oglavlje Srba, za koje sam se i odlučila što se tiče Hadži Trifuna i još nekih srpskih gazda", kaže Medenica.

Zapadnoevropska moda je u Vranje stigla prvo preko promena u načinu odevanja muškaraca. Donosili su je stranci iz zapadne Evrope, mahom trgovci, ali i Turci koji su putovali u Istanbul i ugledali se na tamošnje begove i učene muškarce.

„Namerne greške" daju autorski pečat

O tome gde je pronašla najviše prostora da se ostvari kao deo autorskog tima serije, Medenica kaže da su to, kako ih sama naziva - „namerne greške". One se u prve tri epizode ogledaju u tome što, u cilju naglašavanja atmosfere javnog života Vranja, nije predstavljeno mnogo kostima iz seoske sredine, već dominira orijentalni kostim.

Drugi razlog što na početku serije ne vidimo mnogo seoskog stanovništva je taj što bi gledaoci mogli da srpski seoski kostim pomešaju sa albanskim. „Seoski kostim je u to vreme imao prepoznatljive karakteristike odeće centralnobalkanskog regiona - „belo" sukno i vuneni crni gajtani. U svesti gledalaca prema materijalu i boji takav kostim je asocijacija na narodni kostim Albanaca, a u seriji se pojavljuje Albanac Kolj i njegovi sunarodnici što bi izazvalo nedoumice kod publike. Trebalo je ostaviti Albance kao izdvojenu grupu radi lakseg pracenja događaja i velikog broja likova."

„Namerne greške" pojaviće se i u narednim epizodama: „Tradiconalni srpski kostim, u stilizovanoj pojavi, koristila sam za Marka i njegovu porodicu 20 godina nakon Hadži Trifuna, kada se takav kostim već koristio izrađen u čoji braon boje", priča Medenica,

"Begove sam zadržala sa orijentalnim karakteristikama, iako su već i tada begovi u prestonici carstva nosili zapadnoevropsko odelo. Razlog je bio jednostavan - naglasiti kontraste i pojačati koloritnu vranjansku varoš. Zapadnoevropsku modu uvela sam od samog početka, dolaskom efendi Mite iz Stanbola i dolaskom trgovca Ise Surdučkog iz Zemuna. Ženski kostim sam rešila prema karakterima i psihološkim stanjima vodeći racuna o poštovanju kulturne tradicije. Samu siluetu žena sam naglasila mnogo više nego što su to radile Vranjanke. Kolorite sam birala prema karakterima, stanjima i grupnim slikama. Koristila sam tkanine koje nisu sve bile tipične kao i teksture tkanina i dezene."

Velika pomoć saradnika

Medenica ističe da je veliku pomoć u radu imala od etnološkinje dr Mirjane Menković koja je bila stručni konsultant. „Ona me je usmeravala sa literaturom, izvorima, komentarima i neobičnom širinom posmatranja na umetnost iz ugla nauke" kaže Medenica i dodaje: „Sve što je urađeno, nastalo je zahvaljujući kvalitetnim saradnicima, krojačima, ćurčijama, juvelirima, obućarima i talentovanim mladim kostimografima koji su mi pomogli da svim tkaninama damo željeni kolorit, patinu i dušu, da uradimo nebrojeno aplikacija i rukom rađenih stilizacija..."

Izložba kostima Marine Vukasović Medenice pravljenih za potrebe filma i serije "Nečista krv" postavljena je u prostorijama "RTS Kluba" u Hilandarskoj ulici u Beogradu. Izložba je otvorena do 15. januara naredne godine.