Da li je Radio Beograd monumentalni spomenik koji živi i u kom se radi

Knjiga Džonatana Himenesa Spomeniks koja se bavila monumentalnim spomenicima nastalim u socijalističkim državama predstavljena je sledećim rečima, „Spomeniks su strani njihovom vlastitom okruženju poput svemirskih brodova upadljivo parkiranih usred neke nedođije - njihova bizarna lepota proizlazi kako iz njihovih apstraktnih lokacija, tako i iz njihovog imaginativnog simbolizma“.

Dokumentarni film Govori da bih te video prikazan na ovogodišnjem izdanju festivala „Beldoks“ u izvesnom smislu na sličan način prilazi Radio Beogradu kao što su mahom zapadni fotografi prišli monumentalnim spomenicima socijalizma.

Kako Branislav Dimitrijević kaže u izvanrednom članku Egipat ili Oktobar: Kanonizacija memorijalne skulpture i dinamike u jugoslovenskoj umetničkoj kritici koji je izašao u zborniku Jugoslavija: zašto i kako?, „opis Himenesove knjige ilustruje sve prisutniju popularnu optiku iz koje se „spomeniks“ danas tumače: misterija, nedostatak informacija, apstraktnost, dekontekstualizacija, oni su i lepi i ružni, i totalitarni i imaginativni, i ideološki i apstraktni. U njima se gubi vreme, oni kao da pripadaju nekom nepoznatom vremenu u kom se mešaju mitska prošlost i naučnofantastična budućnost“.

Zgrada Radio Beograda, kao i sama institucija koja se u njoj nalazi nisu nastali u socijalizmu, i u krajnjoj liniji nije reč o spomeniku jer se tu i dalje odvija osnovna delatnost, međutim monumentalnost samog objekta, način rada koji je i dalje veoma pedantan i nije podlegao nijednom od pokušaja racionalizacije na štetu kvaliteta i odgovornog pristupa programu, raznovrsnost programskih i tehničkih aktivnosti, najrazličitije slike koje se tamo mogu zabeležiti i zvuci koji tamo nastaju i potom odlaze u etar, ipak čine ovu kuću mističnom, pa i fetišističkom u svom otporu prema surovoj funkcionalnosti današnjih radio stanica.

Rediteljski postupak Marije Stojnić je okrenut visokoj estetizaciji. Ona kombinuje čitav niz opservaciono zabeleženih aktivnosti ljudi koji rade na Radio Beogradu, snimke ambijenta i rekonstrukcije atmosfere sa izuzetno asocijativnim spojevima slike i zvuka, uz intervencije u oba domena.

Sam film nije narativan ali ljudi u njemu neumitno čine da svaki gledalac može da konstruiše neku priču iz sudbina tih osoba koje nisu protagonisti ali mogu biti junaci. Isto tako film ne vrši nikakve intervencije da bi nas upoznao sa faktima o zgradi i medijskoj kući, ali sama slika veoma sugestivno govori o višedecenijskoj tradiciji koja je u ovom objektu građena.

Naročito je zanimljiv aspekt samog programa kojim se ovaj film ne bavi direktno ali opservira razne forme koje u njemu nastaju, od tipičnih muzičkih emisija, preko radio drama i eksperimentalne radiofonije pa sve do čuvenog ogromnog sintisajzera sa Radio Beograda koji danas deluje kao nagoveštaj budućnosti koja nam se nikada nije desila.

Fotografija i dizajn zvuka prirodno igraju veoma značajnu ulogu u ovakvom filmu i izvedeni su izuzetno nadahnuto i vešto pa Govori da bih te video zaista spada u red sinematičnih dokumentarnih filmova koje je najbolje gledati u vrhunskim uslovima – u bioskopu ako može.

Diverzitet programskih aktivnosti Radio Beograda pokazuje da je posle trenda pojednostavljivanja radnog procesa koji je jedno vreme i davao rezultate recimo u produkciji Radija B92 koga više nema, sada ova kuća i dalje ostaje formalno i urednički najavangradnija.

Sloboda koju daje jednostavnija realizacija i mogućnost da ljudi maltene sami prave radio program nije dovela do slobode koju je obećavala. Stoga, krug se zatvorio.

Džinovski sintisajzer iz Radio Beograda se na kraju ponovo ispostavio kao najuzbudljiviji instrument u ovom gradu iako ono što na njemu može da nastane danas može da se simulira u kućnim uslovima. Stoga možda je ipak i do ambijenta u kom se radi.

U danima kada se mnogo govori o spomeniku Stefanu Nemanji, upravo u Dimitrijevićevom tekstu nalazimo razmišljanje umetničkog kritičara Matka Meštrovića koji već tokom šezdesetih godina prošloga veka piše o tome da smisao onoga čemu se diže spomenik, „treba biti obeležen aktivnim, utilitarnim, neekspresivnim, konstruktivnim objektom“.

Uprkos svojoj monumentalnosti, možda je upravo Radio Beograd i po svom načinu rada i po objektu u kome se nalazi, upravo to – spomenik koji živi i u kom se radi, i koji je produktivan, i dalje veoma značajan kao temelj naše kulture.