Almodovar u klaustrofobičnoj izolaciji piše dnevnik

U drugom delu dnevnika Almodovar piše o Madoni, Džejn Fondi, Šer, Banderasu, klaustrofobiji... Započinje priču u ponedeljak uveče kada su najavljene nove pojačane mere, kada je prvi put počeo da oseća simptome klaustrofobije u karantinu...

"Oni su došli kasno, pošto već neko vreme patim od klaustrofobije i agorafobije; znam da su suprotne patologije, ali moje telo je paradoksalno, to je jedna od njegovih karakteristika, oduvek je bilo", piše Almodovar.

Želeo je da izađe napolje, ali taj osećaj zabranjenog kretanja izazivao je zadovoljstvo. "Tako da sam se tog utorka ujutro obukao da izađem i osećao sam se kao da radim nešto izuzetno: oblačim se. Prošlo je 17 dana od kada sam to poslednji put uradio", navodi reditelj u svom pisanju.

Oblačeći se prisetio se brojnih drugih prilika i važnih trenutaka koji su obeležili njegov život, kada je birao odelo.

Setio se kada se 1980. godine oblačio u ulici Lope de Rueda za premijeru filma Pepi, Luci, Bom u bioskopu "Penalver", u ulici Konde de Penalver.

To je bio prvi put da će njegov film gledati publika, prvi put u pravom bioskopu i kao deo komercijalnog kruga, sa sedištima punim ljudi.

"Publika je gledala slike koje sam stvorio sa svojim prijateljima, tokom godinu i po dana koliko je trebalo da se snimi. Oni koji nisu napustili bioskop, toliko su se smejali. Sećam se da sam nosio crvenu satensku jaknu koju sam kupio na tržnici Portobelo u Londonu", piše Almodovar.

U svojim zabeleškama prisetio se i prve ceremonije dodele Oskara kojoj je prisustvovao, 1989. godine, i večere kod Džejn Fonde koja joj je prethodila.

"Bila je opsednuta prepravljanjem Žene na rubu živčanog sloma. Pozvala je vrlo malo ljudi, Andželiku Hjuston i Džeka Nikolsona, tada njenog partnera, koji je Bibijani Fernandes pomenuo da ju je video popodne kako gleda Lejkerse", seća se Almodovar.

Bila je tu i Šer, "s prirodnom šminkom, kako bi izgledala kao da je nema - lepša i mlađa nego što je zamišljao", i na njegovo iznenađenje - Morgan Ferčajld.

"Džejn Fonda mora da je primetila moje iznenađenje pošto je nakon toga objasnila da je često išla na demonstracije sa Morgan, koja je bila feministkinja", piše reditelj.

Jutro nakon ceremonije primio je telefonski poziv u hotelu , a javio mu se ženski glas.

"Kaže mi, kao da nije svesna njenog uticaja, ali uverena da će njen glas uticati na mene: "Zdravo, Madona je, snimam film Dik Trejsi i volela bih da vam pokažem set. Danas ne snimam i mogla bih vam se posvetiti."

To bi mogla biti lažna Madona ili psihopata koji je razmišljao da me iseče na komade - kako je to sjajno opisao Džejms Elroj svojim romanima", priseća se Almodovar. 

Odlučio je da poveruje da je reč o "pravoj Madoni", te je otišao na set, na kome su se, kako kaže, svi odnosili prema njemu s velikim poštovanjem.

"Snimali su scenu u kojoj je neprepoznatljivi Al Pačino neprekidno trabunjao. Sledeće godine nominovan je za Oskara, a film je dobio tri statuete. Madona me je provodila kroz setova i upoznao sam nekoga kome sam se silno divio - Milenu Kanonero, kostimografkinju koja je do tada već osvojila tri Oskara", istakao je Alomodovar.

Poseta njenoj radionici bila je ono što je verovatno ostavilo najjači utisak na njega tokom te posete, a kako je istakao, to bi bio jedini razlog zašto bi voleo da radi u Holivudu - opsednutost detaljima.

"Ako vas Madona zove i poklanja vam toliko pažnje, uprkos tome što nije osvojila Oskara, to znači da devojka zaista ima veliko interesovanje za vas", kaže Almodovar.

Nije im trebalo toliko dugo da se ponovo sretnu, sledeće godine povodom njene "Blond Ambition Tour".

"Izlazio sam s njom dok je bila u Madridu. Organizovao sam veliku flamenko zabavu za nju s brojnim gostima, ali ona mi je jasno rekla da ju je, pored mene, zanimao samo još jedan gost - Antonio Banderas. Obećao sam joj da će Antonio biti tamo, ali nisam joj rekao da ga ne bih mogao pozvati bez njegove tadašnje supruge Ane Leze, velike obožavateljke pevača koji je nastupao", priseća se Almodovar.

"Morao sam da prevedem za Madonu neka od pitanja koja su je veoma zanimala u vezi sa Antoniom. U tom trenutku u karijeri, Antonio se spremao da poleti kao raketa. Film Veži me upravo se otvorio u SAD, a kritičari Holivuda (i Madona) zaljubili su se u njega, ali te večeri 1990. godine nije govorio ni reč engleskog", piše reditelj.

On se prisetio i trenutka večeri kada ga je Madona zamolila da upita Banderasa "da li voli da udara žene".

"Preveo sam mu. Antonio ne govori ništa, mrmlja i povlači lice kao da govori: ‘Ja sam španski gospodin i učiniću sve što jedna dama od mene zatraži’. Za mene je to bila elokventna tišina i gesta. Ali Madona je želela još. Pitajte ga, ponovo mi je rekla, da li voli da ga žene udaraju. Prevedem: "Udarati" i "žene" bile su dve reči s kojima sam već bio upoznat 1990. godine. Antonio je učinio istim gestom, što nije značilo ni jedno ni drugo, ali da je on u službi ženskih želja", iskren je Almodovar.

Istakao je da je ovo napisao samo da bi ljudi znali kako je ta noć zaista izgledala.
Na kraju ovog dela dnevnika, Almodovar se vratio na svoj izlazak nakon 17 dana, kako bi otišao do prodavnice, a koji je u njemu, kako je kazao, probudio vrlo snažan osećaj, ujedno i pun smirenosti i praznine.

"U tom trenutku nisam razmišljao o žrtvama ili o zaraženim, ispred mene je bila do sada neviđena slika Madrida i jednako jedinstvena situacija koju još uvek ne znam kako da opišem. Radije ne bih razmišljao o žrtvama (to nije tačno, trudim se da pomognem koliko mogu). Svi znamo užasne brojeve i ovo sam napisao upravo da zaboravim; to je oblik bekstva iz sadašnjosti koji gleda u budućnost. Ako zastanem i suočim se sa stvarnošću, mislim da ću pasti mrtav. A ja to ne želim", istakao je reditelj Pedro Almodovar.