Fenomen japanske „kulture slatkog“

U Tokiju nespretne, luckaste životinje čije su njuške prikleštila vrata voza zapanjenog i bolnog izraza zure u putnike metroa sa postera: bik, tigar, zec... One se svake godine smenjuju u skladu sa starim kineskim kalendarom i ukazuju na opasnost od povrede pri utrčavanju u prevoz.

Simpatični crtani likovi poput njih u Zemlji izlazećeg sunca su bukvalno sveprisutni. Oni su deo estetike, ukusa i potrošačkog mentaliteta koji u svemu traže nešto dražesno i detinje, a koje japanski sociolozi jednostavno zovu „kultura slatkog“. U njoj, kao pečurke posle kiše, niču maskote; javni prostor je preplavljen simpatičnim crtanim junacima, lutkicama i drugim igračkama, a posebni miljenici su sitne, umiljate životinje.

Iza te kulture nalazi se beskrajna ljubav koju Japanci gaje za strip i crtani film – u dalekoistočnoj carevini dopadljivi crtani junaci, maskote i plišane lutke su prevazišli okvir zabave za decu i duboko zašli u svet odraslih, pa svaka administrativna jedinica i veća kompanija ima svoju maskotu, a televizijske stanice i čitave vojske tih maskota, koje koriste ne samo za reklamu već i za generisanje prihoda njihovom prodajom u specijalizovanim radnjama.

Štaviše, u nastojanju da omekšaju suvoparni tekst i odagnaju mračne misli, u Japanu lekari pacijentima daju uputstva o tome koju hranu treba da izbegavaju ili kakvoj vrsti tretmana treba da budu podvrgnuti u formi stripa sa toplim i blago komičnim crtanim likovima. U bolnicama simpatični fiktivni junaci s plakata i stranica brošura daju instrukcije gde se koji šalter nalazi, kako treba uzimati lekove ili efikasno iskoristiti medicinsko osiguranje, što se odnosi i na najteže, smrtonosne bolesti.

Pisana objašnjenja novih zakona i procedura za plaćanje poreza, pamfleti koji govore o osnovnim postavkama vere religioznih grupa i mnoga druga važna i ozbiljna štiva za odrasle, uključujući tu i reklame za pogrebne usluge, takođe su ukrašeni simpatičnim ilustracijama i crtanim likovima tako da podsećaju na čitanke za mlađe osnovce.

Upadljiv deo širokog spektra kulture slatkog su i odrasle žene koje se oblače u kostime koji čine da izgledaju kao dražesne devojčice. Tokijskim ulicama, naročito vikendom i praznicima, šetaju devojke i žene odevene kao Pipi Duga Čarapa, Pepeljuga i drugi simpatični likovi iz bajki i filmskih fantazija.

One po pravilu kosu ukrašavaju upadljivim vrpcama i mašnama, farbaju se u roze, zelenu ili ljubičastu boju, nose kratke suknje i dokolenice, te kače lutkice za torbe i kapute. Kultura slatkog, može se reći, u velikoj meri je zapravo odraz ukusa pripadnica lepšeg pola, njihovog afiniteta prema nežnom, toplom i simpatičnom.

Slatka i policija

U Japanu, dakle, simpatični crtani junaci ne krase samo obdaništa i prodavnice za decu, već i opštine, bolnice i druga javna mesta, a slatke maskote imaju ne samo sportski klubovi, već i policija, vatrogasci, ministarstva i lokalne uprave.

Tako japansko Ministarstvo pravde ima bogatu paletu sopstvenih, originalnih crtanih likova posvećenih objašnjenjima bitnih tema, kao što su ljudska prava, popravni program za delinkvente i slično. Nacionalna policijska agencija, pandan srpskom Ministarstvu unutrašnjih poslova, ima čitavu četu maskota, po jednu ili dve za svaku od prefektura, koje su veće administrativne jedinice poput okruga u našoj zemlji.

Sve to očigledno za svrhu ima da teške teme u životu učini razumljivim i prijemčivim, te državne institucije približi običnim građanima. Ipak, posetiocima iz drugih kulturnih sredina ponekad je teško da savladaju osećaj otpora prema infantilnom tretmanu ozbiljnih egzistencijalnih tema i da se otmu ironiji kada slatke crtane likove ugledaju u kontekstu državne prisile.

Pre nekoliko godina, na primer, japansko Ministarstvo pravde je na zastavama razapetim unutar železničkih stanica najavu stroge kampanje hapšenja stranaca koji su ostali u zemlji i nakon isteka vize ukrasilo likom svoje maskote, krhke simpatične ptičice, kao da je reč o nekoj bezazlenoj akciji očuvanja životne sredine. Takođe, na svetloplavim maricama tokijske policije namenjenim za privođenje remetilaca javnog reda i mira figuriraju nalepnice sa simpatičnom, detinjom maskotom koje daju (lažni) utisak da je maltene reč o školskom autobusu.

No, uprkos takvim – gledano očima stranaca – neumesnim primerima, jasno je da obilje slatkih predmeta i simpatičnih crtanih likova u javnom prostoru u Japanu uopšteno govoreći ima pozitivan, opuštajući psihološki efekat jer u šoping centrima, na ulicama i unutar javnih ustanova doprinosi stvaranju vedre i tople atmosfere.

Kultura slatkog je, može se reći, produkt i pokazatelj bezbrižnosti koju su donele decenije stabilnosti, mira i ekonomskog razvoja i koja japanskom stanovništvu omogućuje da pažnju u dobroj meri usmeri na zabavu i slobodno troši novac.