Kad na Rajcu zamiriše seno

Iako sam odrastala u vreme kad su ulogu kosaca već uveliko preuzele mašine, njihov kult je u mom zavičaju bio  još uvek jak. Rasla sam slušajući priče o muškarcima čija se snaga merila širinom otkosa i brzinom kojom su snopovi trave padali pred njima.

Koliko je snage trebalo za samu kosidbu, toliko je veštine zahtevala priprema kose, njeno otkivanje,  tj.klepanje, kako se u Lici govorilo. Čini mi se da i danas čujem taj jednolični, ali nekako opčinjavajući zvuk koji je dopirao iz dvorišta dok su deda ili tata klepali kosu.

Kao da ih sad vidim u tom neobičnom, poluležećem položaju dok strpljivo, milimetar po milimetar, udaraju po ivici kose čineći je sve oštrijom. Sećam se da sam cupkala uz taj ritam i pitala se, onako dečje, naivno,  zašto to toliko dugo traje i koliko se uopšte isplati oštriti kosu koja će se i tako vrlo brzo istupiti u „obračunu“ s travom.

Gledala sam ih često kako kose i naizgled sasvim lagano „slažu“ otkos za otkosom. U njihovim veštim i snažnim rukama kosa je prosto klizila kroz travu, a čitav taj posao ličio na zabavu. Naravno, tako su ga samo videle moje dečje oči. Kosidba je u stvari, kako sam vrlo brzo i sama shvatila, jedan od najtežih seoskih poslova, a kosci su baš zbog toga uvek imali poseban status. Za njih se spremala najbolja hrana i iznosile poslednje zalihe u teškim vremenima. Cenio se taj naporan  rad, ali znalo se i da od njihovih ruku zavisi koliko će sena završiti u stogovima i hoće li stoka imati dovoljno hrane tokom zime.

Kosidba je bila i prilika  da se druži, zapeva, odmeri snaga i pokaže zajedništvo i solidarnost.

Odavno su mašine zamenile kosačke mobe. Umesto pesme  i oštrog zvuka brusa,  na livadama se čuju traktorski motori. Lakše je, brže i jednostavnije, ali ljudi koji žive na selu,  s prirodom i od prirode, ne odriču se ni danas kose. Čuvaju je kao amajliju, kao uspomenu na pretke, na  teška, ali i lepa vremena u kojima su sela bujala od života, mladosti i snage. Na vremena u kojima se radilo i pevalo, verovalo u ljudsku reč i bolji život za dobre,  vredne i poštene!

Malo je te vere, kao i vrsnih kosaca,  još ostalo, ali nada, bar tako kažu, umire poslednja.

Nekako sam ubeđena da baš ta nada svake godine na Rajcu okupi kosce iz Srbije i regiona, ali i hiljade posetilaca koji ovu manifestaciju (najstariju  tog tipa u Srbiji) održavaju u životu. Žale se domaćini, onako potiho, da je i takmičara i naroda nekada bilo mnogo više, ali najvažnije je  da Kosidba opstaje.

I, iako i ovde veliku pažnju privlače šatre, muzika i hrana, na Rajac se i dalje dolazi zbog tradicije, one iskonske veze s prirodom i želje da joj se iznova vraćamo.

Najbolji kosac ovogodišnje, 53. Kosidbe, je Mirko Kecman iz Bosanskog Petrovca, ali po meni, pobednici su svi koji su proteklog vikenda posetili Rajac i baš tu, u srcu Srbije, uživali u suncu, povetarcu, plavom nebu i najlepšem mirisu prirode... mirisu pokošene trave!