Jedan dan u mističnoj Sintri – masonerija i okultizam na portugalski način

Bez obzira na temperaturu ili sparinu u obližnjem Lisabonu, u Sintri ćete se uvek osećati prijatno.

Gradić je prava vazdušna banja, sa mnogobrojnim izvorima vode i bujnim zelenilom koje kulja sa svih strana, odmarajući vam i oči i dušu. To su prvo primetili portugalski kraljevi još u 16. veku, a zatim i bogata vlastela, pa su u Sintri nikle velelepne palate, koje svojom arhitekturom, stilom i odabirom boja danas mame na hiljade turista.

Mavarska tvrđava iz 8. veka sa brda kao da nadgleda mnoštvo parkova po kojima je gradić danas prepoznatljiv.

Među najlepše zamkove, koji kao da su izašli iz nekog Diznijevog filma, spadaju: živopisna kraljevska rezidencija, Nacionalna palata Pena; Kinta da Regaleira, neogotičko zdanje sa svojim bujnim vrtom punim tajnih prolaza i skrivenih pećina, koje su, prema predanju, služile verovatno inicijaciji vitezova templara; srednjovekovni zamak ranih portugalskih vladara Palasio nasional de Sintra; pitoreskna palata Monserat, inspirisana mavarskim stilom, sa svojim arabeskama u kamenu, poput onih iz priča iz 1001 noći.

Ako dolazite u Sintru samo na jedan dan, što je najčešće slučaj, teško ćete moći da ih obiđete sve.

Mi smo se opredelili za najintrigantniju i najmističniju od njih – Kinta da Regaleira.

Sama činjenica da su palata i park izgrađeni na imanju koje svojim oblikom podseća na izvrnuti pentagram, navodi nas da se zamislimo.

Posed od četiri hektara je krajem 19. veka kupio portugalski bogataš, vlasnik rudnika u Brazilu i najveći uvoznik kafe tog vremena Antonio Augusto Karvaljo Monteiro, i na njemu sazidao bajkovitu palatu u neogotičkom manuelinskom stilu 1904. godine.

Projekat je poverio poznatom italijanskom arhitekti, slikaru, scenografu i umetniku tog vremena Luiđiju Maniniju. Manini je bio plemić, grof od Fanjana, a slavu je stekao osmišljavajući scenografije za operske predstave u milanskoj Skali.

Gradnja palate je trajala šest godina.

Veliki ljubitelj alhemije i okultizma, koji je i sam bio mason i templar, rasipni Monteiro nije žalio novca. Osim palate i kapele, od Maninija je tražio da u prelepom tropskom vrtu napravi tajne stazice, pećine, bunare, kule, jezerca, ribnjake, statue mitoloških bića, a sve to prožme skrivenim simbolima masona, rozenkrojcera i iluminata.

Najpoznatija od svih tih misterioznih građevina do danas je ostao bunar inicijacije, nalik na renesansni izvrnuti toranj, koji spiralnim putem vodi 27 metara duboko u zemlju.

Kakvi su se tačno rituali inicijacije ovde odvijali za života idejnog kreatora ovog kompleksa niko sa sigurnošću ne može da potvrdi. Ali domaćini će vam svakako zagolicati maštu pričom da su zaljubljenici u okultizam, budući masoni, templari ili pripadnici nekog drugog tajnog društva imali zadatak da usred noći, po mrklom mraku, siđu niz ovaj spiralni lavirint u ponor, kao da prolaze devet krugova Danteovog Pakla. Do samog dna, popločanog simbolom templarskog krsta, gde su ih čekali podzemni putevi i tri stazice koje su vodile na različite strane.

Morali su da savladaju beskrajni strah koji ih je obuzimao, zbog neizvesnosti i opasnosti svakog budućeg koraka, da zaborave na sva svoja čula i osećanja i samo otvore svoje srce, duboko verujući da će im se pravi put ukazati pred njima ako očuvaju veru u sebe i slede sopstvene instinkte.

Čak i običan turista koji tokom sunčanog dana, u društvu ostalih znatiželjnika, prolazi taj put, dok ga dole čekaju osvetljeni putevi i vodiči koji vode računa da neko ne zaluta, mora da oseti blagu jezu i nelagodnost samo na pomisao kako je bilo tim iskušenicima dok silaze u nepoznato u noćima bez meseca, pipajući i osluškujući odjeke sopstvenog srca u tami.

Kada konačno siđu na dno, pred sobom imaju tri puta. Samo jedan od njih vodi ih u rajsko idilično mesto izobilja, gde potočić žubori, a slapovi se slivaju niz bujno tropsko zelenilo. Ostala dva vode u surovi lavirint od kamena, sličan onom odakle su došli.

Tada moraju da pokušaju da zaustave puls, kako bi razaznali odakle dopire taj šapat vode i krenuli pravim putem. Na njegovom kraju nailaze na jezerce, preko kojeg se naizgled ne može, ali koje će onom koji veruje i koji je dovoljno hrabar omogućiti da kroz njega prođe.

Kako? Pa kao mnogo godina kasnije u nekom od filmova o Indijani Džounsu. U jezeru postoji, u mraku nevidljiva, stazica od pojedinačnog kamenja, koju će otkriti samo ukoliko hrabro zagaze i krenu napred, bez oklevanja, verujući u sopstvene instinkte.

Među meštanima se i danas priča kako su se ponekad noću sa imanja čuli krici, koji su odjekivali u tami.

Teško je zadržati se samo sat ili dva u tim začaranim vrtovima koji okružuju palatu, prepunim egzotičnog cveća, biljaka, fontana, stoletnog drveća i kamenih staza obloženih mahovinom. Kao da je neko pravio idiličnu scenografiju za snimanje filmske fantazije.

Sama palata je impozantno zdanje od pet spratova raskošnog neogotskog stila sa bogatim ornamentima i prepoznatljivim gargojlima na fasadi. U prizemlju su očuvani lepo uređeni saloni i sobe sa rezbarenim drvenim plafonima i nadaleko čuvenim raznobojnim portugalskim keramičkim pločicama.

Spratovi nisu bili otvoreni za posetioce zbog renoviranja.

Monteiro se pobrinuo da dodatnom misterijom začini priču o imanju koje je napravio. Naime, istim ključem otvaraju se ulazna vrata zamka, kao i njegove porodične kuće u Lisabonu, ali i njegove masonske grobnice na groblju Prazeres. Jedan ključ za tri brave i za sve njegove tajne.

Posle smrti Karvalja Monteira, imanje je 1942. kupio Valdemar d'Ori, da bi 1987. prešlo u ruke jedne japanske korporacije. Od 1997. je kao kulturno dobro u vlasništvu grada Sintre i otvoreno za posetioce, a na Uneskovoj je listi dobara od izuzetne kulturne vrednosti.

Ako vas put nanese u Sintru, ne propustite da probate i lokalni specijalitet, kolač traveseiro, što u prevodu znači jastuk. Ni nalik poznatom lisabonskom paštel de nata, hrskavoj korpici od lisnatog testa, punjenoj kremom od vanile, o kojem smo već pisali. Traveseiro je takođe izuzetno ukusna, ali potpuno drugačija pita od tankih kora, filovana nadevom od badema i šećera. Naša ljubazna domaćica i vodič Nadia počastila nas je ovom poslasticom za kraj druženja.

Atlantik je odavde udaljen samo desetak kilometara. Kada ste već tu, greh bi bio ne posetiti Kabo da Roka, najzapadniju tačku evropskog kontinenta, visoku liticu sa koje se pruža fascinantan pogled na nemirni okean, surove tamne stene i duge plaže od zlatnog peska.

Ili obližnje mondensko letovalište Kaškaiš, koje svojim neobičnim zdanjima ponekad podseti na alzaška sela ili zamkove Transilvanije.
Završite izlet uživajući u nezaboravnom zalasku sunca, uz traveseiro, čašicu portugalskog vina, ili zaronite u talase šampanjski penušavog Atlantika.