Zašto je život na Tari odoleo ledenom dobu

Navršilo se 145 godina kako je Josif Pančić na Tari pronašao omoriku i svetu otkrio da je ovaj četinar, na čitavoj planeti, ledeno doba preživeo samo na Tari.

Otkriće se, potom, i druge biljne i životinjske vrste, koje su ovde našle pribežište i spas, Tara uvrstiti među najvrednije i najbogatije ekosisteme Evrope i proglasiti čudesnom postojbinom „živih fosila“.

Zato u Nacionalnom parku sve ima svoje mesto i meru zaštite – zna se gde se razvija bazična infrastruktura za turizam, kako se uređenjem poboljšava kvalitet šuma, a gde se ne dira ništa.

Netaknuta priroda – prašuma i Tepih livada 

To područje zahvata oko 15 posto teritorije Nacionalnog parka, a pripada mu i lokalitet Crveni potok, sa prašumom, i Tepih livada – tresetište koje je staro više hiljada godina, a godišnje raste tek po jedan milimetar.

„Lokalitet je izdvojen pedesete godine i od tada ljudska ruka nije ništa radila, znači spontan je razvoj sastojine. Ovo je prašuma, jednostavno, drveće živi, umire, pada, i vraća se u neka nova buduća stabla. Jedan ciklus koji kruži“, objašnjava Dragan Đurić iz Nacionalnog parka Tara.

U prirodnom sledu nastajanja i nestajanja, nižu se i tragovi ljudskih zajednica, koje su ovde imale svoj dom.

Od ukupno tri nekropole sa stećcima iz Srbije, koje su ušle na listu Uneska, dve su na području Nacionalnog parka Tara – u Perućcu i Rastištu, a ništa manje interesantan je i zapis na steni, na obroncima Tare, u selu Žlijeb, u višegradskoj opštini.

Muzika prirode 

Vrednom kulturno-istorijskom nasleđu ovoga kraja pripadaju i ostaci srednjovekovnog utvrđenja, na zaravni Ravna stena, monolitu visokom 870 metara,koji je i sam, arhaični spomenik geologije Tare.

Nije teško zamisliti zadovoljstvo onih, koji su, možda, i pre petnaest vekova živeli u sigurnosti ovog grada na Ravnoj steni i možda su, upravo, čuvarkuća i žuta perunika, koja ovde još uvek cveta, tragovi koji su posle njih ostali.

U vedrim danima, dok se nebesa ogledaju u vodama jezera Zaovine, a u podnožju planine Drina žuri ka Savi, noseći trag zelene Tare, ovde kažu da se čuje muzika prirode – a tonove, u vrhunskoj harmoniji, uvežbani vekovima, daju zrikavci i trave, šume i ptice, potoci i razvigori.

„Kućice su baš u skladu sa prirodom, to su brvnare. Sir, kajmak, proja, pita, ona u tepsiji, to je, uglavnom, tradicionalno, vrlo je autentično, to je najbitnije, što je ovde. A ta tišina je, pre svega, na prvom mestu“, objašnjava Dragica Đurić Ostojić iz Zaovina na Tari.

Bogata nasleđem prirode i naroda čije je vreme davno prohujalo, Tara svoje turističke potencijale razvija u meri potreba, raspoloživih resursa i obaveze očuvanja nasleđenog blaga.

Oni koji je vole i istražuju, već naslućuju odgovor – zašto se baš ovde, život bujan i raznolik očuvao i onda, kada je ledeno doba okovalo planetu.