Ima li vesti iz starog Rima

Ti izveštaji, poznati kao Veliki anali, priređivani su jednom godišnje, sve do 131. godine p. n. e., a Ciceron ne navodi razloge zbog kojih je ta praksa napuštena. Nakon toga, slične anale su nastavili da priređuju pisci poput Katona, ali oni nisu bili dostupni javnosti.

Građani Rima nisu imali nikakav zvanični izvor informacija o tome šta se događalo u gradu; informacije su se svodile na glasine, koje su se prenosile „od usta do usta". Julije Cezar je 59. godine p. n. e. odlučio da reši taj problem uspostavljanjem dnevnog biltena.

Počevši od te godine, javni službenici su imali obavezu da svakodnevno objavljuju zapise na istim albumima koji su ranije korišćeni za anale. Albumi su postavljani na oglasne table ili druga javna mesta, poput Rimskog foruma.

„Pošto je došao na vlast, Cezar je bio prvi koji je naredio da se svi akti Senata i građana beleže i obelodanjuju javnosti" (Svetonije, Život Cezara).

Ti zapisi su se zvali Acta diurna (doslovno: dnevni događaji), a mnogi istoričari ih smatraju pretečom savremenih novina. Prema Luisu Albertu Hernandu, to je prvi pouzdani primer novinarstva u istoriji čovečanstva. Premda su im nedostajala mnoga obeležja koja se danas smatraju neophodnim u novinarstvu, te novine su nudile mnogo više no što se može pretpostaviti.

Nisu se sastojale samo iz pitanja kojima se bavio Senat – zakonima i zvaničnim i javnim proglasima magistrata – već su dopunjavane tračevima iz društva, izuzetnim, neverovatnim i zanimljivim događajima, informacijama o zločinima, izgradnji novih zgrada, i raznim privatnim (rođenja, venčanja, razvodi, smrti), vojnim ili gradskim obaveštenjima (najave javnih takmičenja, proslava, nabavke žita itd.).

Pretpostavlja se da Acta diurna nisu objavljivana svakodnevno, ali objave jesu bile česte i redovne. Albumi su po nekoliko dana bili izloženi javnosti, a zatim su odlagani i čuvani zajedno sa drugim javnim dokumentima. Dnevne vesti nisu objavljivane samo u prestonici – javni i privatni pisari su pravili kopije, dodavali druge tekuće informacije zvaničnim vestima, i slali ih upraviteljima rimskih provincija za dalju distribuciju.

Nakon Cezarove smrti, car Oktavijan Avgust nastavio je s njihovim objavljivanjem, uvažavajući korisnost tog glasila za državnu propagandu. Oktavijan je, međutim, izbacio detaljne izveštaje sa sednica Senata. Neki proučavaoci pretpostavljaju da su Acta diurna sadržala i grafičke prikaze bitaka i pobeda Carstva, koji su bili sličnog sadržaja kao reljefi na trijumfalnim kapijama.

Danas znamo kako su te novine izgledale i kakav im je bio sadržaj zahvaljujući tome što ih pominju neki rimski pisci. Petronije u delu Satirikon parodira njihov sadržaj, ciljajući na besmislenost informacija koje su neretko objavljivane:

„26. jul: Na imanju kod kuma rodilo se trideset dečaka i četrdeset devojčica. S gumna je uskladišteno u žitnicu pet stotina hiljada modija pšenice. Ukroćeno je pet stotina volova za vuču. Rob Mitridat je razapet na krstu jer je govorio pogrdne reči o geniju našega Gaja. Istog dana: ono što se nije moglo uložiti u poslove, vraćeno je u blagajnu, deset miliona sestercija. Istog dana: u pompejskim vrtovima došlo je do požara koji je najpre izbio u kući upravitelja Naste."

Plinije Stariji zabeležio je nekoliko priča koje je pročitao u Acta diurna: bila je jedna o vernosti jednog psa svom gazdi, druga o sahrani tokom koje su se dve porodice posvađale, u trećoj se govorilo o nekom suđenju. Kasije Dio pominje priču o jednom arhitekti koji je junački sprečio urušavanje nekog portika, ali je junak-arhitekta ostao bezimen zbog ljubomore cara Tiberija.

Seneka se žalio što su novine sadržale duge spiskove razvoda. Pošto se u svakom broju izveštavalo o nekom slučaju razvoda, Seneka je smatrao da su Rimljani tako ovladali veštinom razvođenja, o čemu su ranije slušali samo iz nepouzdanih, „rekla-kazala" izvora.

Novine su sigurno izlazile do 235. godine, a možda i do pomeranja carske prestonice u Konstantinopolj, 330. godine. Nažalost, nije sačuvan nijedan originalni fragment, ali su ostala pominjanja u tekstovima autora poput Tacita i Svetonija. Ono što nam je poznato jeste da je na kraju svakog izdanja, posle vesti i obaveštenja, pisalo publicare et propagare, odnosno objaviti i propagirati, čime se upućivalo na obavezu svih građana i negrađana da učestvuju u širenju i deljenju vesti.