Tokovi islamske misli u XX veku

U ovoj godini u Srbiji su objavljena dva izuzetno značajna dela. Reč je o „Istoriji socijalne misli u islamu" autora dr Muamera Halilovića i „Tokovima islamske misli u XX veku" autora dr Seida Halilovića, koje je objavio Centar za religijske nauke „Kom" iz Beograda.
Savremena muslimanska misao predaje se u mnogobrojnim obrazovnim ustanovama u islamskom svetu i na Zapadu. Prema rečima prof. dr Darka Tanaskovića, delo Seida Halilovića „Tokovi islamske misli u XX veku" jedinstveno je na srpskom jeziku.

Gospodine Haliloviću, o pojedinim temama, pojmovima i pojavama u islamskom svetu gotovo se ništa ne zna (ili se malo zna). Koja nam područja i pojmove približava vaše delo „Tokovi islamske misli u XX veku"?

– Kao što ste napomenuli, Savremena muslimanska misao naziv je novijeg multidisciplinarnog studijskog programa koji se izvodi u nekoliko najprestižnijih visokoškolskih ustanova u islamskom svetu i na Zapadu. Kada se govori o geostrateškim promenama u muslimanskim zemljama u XX i XXI veku, uglavnom je medijska pažnja usmerena na dešavanja koja povezujem sa spoljašnjim slojevima opšte kulture. U knjizi sam na tom nivou analizirao primer talibanizma. Fenomeni u stadijumu opšte kulture značajni su zato što su vidljivi, međutim, njihov uticaj ne može biti dugoročan. Zato, u skladu sa ciljevima spomenutog studijskog programa, pokušavam da obrazložim da je mnogo bitnije usredsrediti se na skrivene promene u teorijskoj i stručnoj kulturi, jer se upravo u toj sferi određuju dugoročne i strateške smernice reorganizacije ukupnog identitetskog i kulturnog bića islamskog, i uopšte, savremenog sveta. U toj sferi, u ovoj knjizi obuhvatno i kritički analiziram neomutazilizam kao dominantni tok modernističkog razumevanja islama.

Čini mi se da danas često zanemarujemo potrebu da i zapadni svet bolje upoznamo u sferama najskrivenijih teorijskih promena koje su, u svetlu dominacije novih filozofskih škola, uslovile pojavu modernog doba. Primera radi, u zvaničnim obrazovnim institucijama skoro bez ikakve rasprave prihvatamo pozitivističku definiciju nauke i saznanja s početka XX veka. Prema toj definiciji, naučni sudovi su isključivo oni sudovi koji su proverljivi osetnim instrumentima. To će značiti da su metafizički i vrednosni sudovi zapravo naučne besmislice. U takvom saznajnom ambijentu čak će i hrišćanski mislioci biti prinuđeni da sprovedu suštinsku reorganizaciju bitnih kognitivnih struktura svog religijskog saznanja, identiteta i kulture. Dakle, zaključio bih da najskrivenije promene u domenu filozofskih ideja pokreću obuhvatne i dalekosežne procese identitetskih, kulturnih i religijskih rekonstrukcija, ali te promene često nisu predmet medijske pažnje. Rezultate tih saznajnih promena obično uočavamo onda kada više ne možemo da utičemo na njih. Upravo o tim skrivenim saznajnim platformama u savremenom islamskom svetu i o njihovim dugoročnim posledicama govorim u ovoj knjizi.

Studirali ste na Tradicionalnom islamskom univerzitetu u Komu. Kreirali ste i studijski program iz oblasti savremene muslimanske misli koji se predaje na više univerziteta u Iranu. Koliko je islamski svet upoznat sa tokom i razvojem društvenih nauka, naročito učenjima koja pripadaju savremenoj misli Zapada?

– Savremeni muslimanski reformisti nužno su u svom intelektualnom i društvenom angažmanu orijentisani ka modernom Zapadu, kao paradigmi naučnog i ukupnog civilizacijskog prosperiteta. U ovoj knjizi ne osvrćem se primarno na pionire reformističke misli u islamskom svetu, jer smatram da oni nisu stručno poznavali najdublje kognitivne strukture moderne zapadne misli. Jedan od mislilaca iz te rane epizode muslimanskog reformizma čije stavove analiziram u knjizi jeste Ali Abdurazik, verski učenjak sa čuvenog islamskog univerziteta El Azhar. On 1925. godine objavljuje u Kairu veoma popularnu knjigu u kojoj, oslanjajući se na politička iskustva modernih zapadnih zemalja, pokušava, relativno naivno prema našoj oceni, da iz osnovnih religijskih tekstova u islamu izvadi zaključak o nužnoj odvojenosti islama i politike.

U svim ostalim poglavljima u knjizi govorim o markantnim reformističkim misliocima u savremenom islamskom svetu koji su maestralno poznavali moderne tokove i škole zapadnog mišljenja. Štaviše, oni su svestrano podržavali ekskluzivni kognitivni kredibilitet modernog znanja i, otuda, neumorno su radili na tome da islamski doktrinarni i vrednosni sistem temeljno rekonstruišu u svetlu autoritativnosti postrenesansnih škola mišljenja. Čuveni pakistanski mislioci Muhamed Ikbal i Fazlurahman tumačili su Muhamedovo otkrovenje Božjih reči u skladu s filozofskim analizama koje su ponudili američki filozof Vilijam Ernest Hoking i Anri Bergson, francuski filozof i dobitnik Nobelove nagrade za književnost 1927. godine. Iranac Ali Šarijati reprodukuje religijsku svest muslimana u svetlu moderne filozofije egzistencije, dok uticajni Egipćanin Nasr Hamid Abu Zejd prirodu „Kurana" objašnjava u okvirima Gadamerove filozofske hermeneutike. Ismail Faruki, profesor Univerziteta Templ u Filadelfiji, palestinskog porekla, osmislio je celokupni plan reforme obrazovanja i islamizaciju znanja na temeljima kognitivnog kredibiliteta moderne zapadne nauke. O svakom od spomenutih mislilaca govorim u odvojenim poglavljima.

U metodološkom smislu, opredelio sam se da u knjizi ne budem nezainteresovani izveštač, već da u svakom poglavlju snažno ilustrujem kritičku platformu tradicionalne filozofske škole u Komu, u kojoj sam proveo punih dvadeset godina i koju informativno predstavljam u poglavlju o ajatolahu Dževadiju Amoliju. U stvari, pokušao sam da ilustrujem čvrste kognitivne instrumente i strukture u filozofskoj baštini islama pomoću kojih ćemo moći da kritički proverimo moderne norme čovekove društvene i saznajne pozicije na savremenom Zapadu. Drugim rečima, umesto da islamsko i religijsko saznajno zdanje rekonstruišemo u skladu s nametljivim kredibilitetom moderne nauke, predlažem da kognitivna ograničenja modernog znanja kritički preispitamo iz perspektive utemeljenih struktura briljantne filozofske baštine islama. Primera radi, u poglavlju u kojem obrazlažem popularnu kritiku islamskog razuma u delima alžirskog mislioca i dugogodišnjeg redovnog profesora islamskih studija na Sorboni Muhameda Arkuna, otkrivam u svom kritičkom osvrtu čak jedanaest kredibilnih značenja i stupnjeva razuma i racionalnosti u filozofskoj baštini islama.

Vaše delo izuzetno je važno i za celokupan prostor Balkana, ne samo Srbije. Koliko ovakva dela, učenja i predavanja mogu doprineti boljem razumevanju islamske i hrišćanske kulture i tradicije?

– Predložio bih da u odgovoru na vaše pitanje razlikujemo dve definicije kulture i odnosa između kulture i saznanja. Prema jednoj definiciji, kultura je plod saznanja, što znači da saznanjem i svojim metafizičkim i vrednosnim sudovima određujemo i usmeravamo osnove kulture. Prema drugoj definiciji, kultura je proizvod čovekove volje, a do tog zaključka doći ćemo ukoliko prihvatimo relativizam u saznanju, to jest ukoliko tvrdimo da čovek svojim saznanjem nikada ne može otkriti istinu.

Religijski pluralizam koji se danas svestrano promoviše temelji se upravo na skrivenoj platformi relativizma u saznanju, tačnije na epistemološkim principima Kantove i novokantovske filozofije. Jer ukoliko prihvatimo da se ni u jednoj religiji ne može otkriti istina, onda ćemo sve religije isto poštovati. Vidite, na ovaj način promoviše se tolerancija koju nazivam destruktivnom tolerancijom zato što se u njenoj suštini poništava samo srce religijskog saznanja – to jest mogućnost dospevanja do istine. Dakle, u modernom svetu poštuje se religijska kultura, ali tek nakon što će religiji u procesu bolne kognitivne rekonstrukcije biti oduzet i diskreditovan središnji element njene bitnosti.

Ovo je samo jedan primer koji pokazuje kako se u svetlu ekskluzivnog kredibiliteta modernih filozofskih škola zapravo proizvodi nova kultura. U poglavlju o modernom orijentalizmu u ovoj knjizi obuhvatno govorim o tome kako se na temeljima primarnosti volje modernog čoveka proizvode nov Orijent, nov islam i, ubeđen sam – novo hrišćanstvo.

U jednom zasebnom poglavlju oštro kritikujem spomenutu destruktivnu toleranciju i objašnjavam da se pozitivna tolerancija mora izgraditi na platformi udubljujućeg znanja o filozofskoj baštini islama, i uopšte, religije. Ona u tom slučaju neće biti plod promenljive političke volje, već rezultat saznajnog uverenja o nužnosti tolerancije. Zapravo, jedan od glavnih ciljeva spomenutog studijskog programa Savremena muslimanska misao jeste da prepoznamo kognitivne smernice i suštinu islamskog i religijskog saznanja kao kredibilni model za rešavanje novih izazova i kriza savremenog čoveka. Zato, svestan svojih mnogobrojnih naučnih ograničenja, smatram da ova knjiga na isti način ohrabruje muslimane i hrišćane da, utemeljenim metodološkim pristupom, obnove zajedničko i zaboravljeno blago briljantne religijske racionalnosti u svojim savremenim društvima.

Usrdno vam zahvaljujem na plemenitom pozivu da govorim za našu najmarkantniju medijsku kuću u regionu!