Žižak u praistorijskom grašku

Na neka od ovih pitanja dali su nam odgovor, na osnovu opsežnih istraživanja, Aleksandar Medović, arheobotaničar Muzeja Vojvodine, i Aleksandar Mikić, nezavisni istraživač leguminoza.

Pre izvesnog vremena na arheološkom lokalitetu Hisar kod Leskovca pronađena je velika zaliha zrna graška. Kao i svi biljni ostaci iz tog perioda kod nas, zrna graška su sačuvana u ugljenisanom stanju. Pa ipak, timu stručnjaka iz naše zemlje i inostranstva pošlo je za rukom da iz tih zrna izdvoje tzv. drevni DNK. Na osnovu rezultata istraživanja, znamo da je grašak sa Hisara imao obojene cvetove i pigmentovanu semenjaču. Analize su postavile taj drevni grašak u poziciju između gajenog i divljeg, ozimog graška. Divlji grašak kod nas raste samo još na jugu Srbije, u dolini reke Pčinje, ali i u Arheobotaničkoj bašti Muzeja Vojvodine u Novom Sadu.

Prilikom makrobotaničkih istraživanja zalihe sa Hisara, primećene su dve vrste zrna graška: naizgled zdrava semena i semena oštećena ubušivanjem larvi neke štetočine, najverovatnije graškovog žiška. Bilo je oštećeno najmanje dve petine svih zrna i ona su bila za skoro 40 odsto lakša od zdravih zrna. U nekim zrnima su pronađeni ostaci ugljenisanih larvi, dok su u pojedinim pronađene i po dve larve. Broj oštećenih zrna sigurno nije konačan. Po današnjim merilima, takav grašak ne bi smeo da se konzumira.

Visok procenat zaraženih zrna graška na Hisaru ukazuje, pre svega, na razvijenu proizvodnju graška na malim parcelama. Na kraju bronzanog doba uzgoj graška je sigurno bio dobro ukorenjen u ratarskoj proizvodnji stanovnika tog naselja. Sem toga, na osnovu pretpostavke o kasnom vremenu žetve ozimog graška i utvrđene faze životnog ciklusa graškovog žiška, bilo je moguće proceniti deo sezone tokom kojeg je došlo do ugljenisanja. Najverovatnije je da je zaliha graška stradala u požaru. Pretpostavljamo da su se larve sa Hisara nalazile u poodmakloj fazi razvoja, neposredno pred preobražaj u stadijum lutke. Proces ugljenisanja se stoga morao dogoditi u drugoj polovini jula ili najkasnije tokom prvih dana avgusta. To je bio nezgodan period za žitelje naselja, jer je letina već bila sakupljena i smeštena u ostave. Trebalo je preživeti zimu.

Ovaj rezultat predstavlja jedan od dosad najvećih nivoa zaraženosti mahunarki dokumentovanih u Starom svetu i najveći praistorijski nalaz zaraženog graška. Grašak sa Hisara je bio sitnozrni i verovatno je imao veći sadržaj proteina.

Naime, eksperimentima je utvrđeno da su zrna graška sa većim sadržajem proteina „interesantnija" graškovom žišku, te ih više napada. Na kraju, može se isključiti mogućnost da je ta zaliha graška bila odbačena ili namenjena za ishranu stoke. Osim toga, nema dokaza da su za zaštitu od graškovog žiška korišćene prirodne supstance. Naime, kada je u pitanju drugo arheološko nalazište – Kale kod Krševice, postoje indicije da su stanovnici tog antičkog grada koristili aromatične biljke kim i korijander kako bi zaštitili prinose od jedne druge štetočine – žitnog žiška. Ali, to je neka druga priča.

Zamislite sada kašu napravljenu od takvog graška – em zrna bušna, em kaša neukusna, a larve plivaju po njoj. Možda zbog toga deca ne vole grašak još od praistorije.