Pravo Majke Zemlje – ima li priroda pravo na pravnu zaštitu?

Prema mišljenju velikog broja nevladinih organizacija i nekih vlada, to što se priroda pravno posmatra kao objekat ili posed, u praksi onemogućava njenu zakonsku zaštitu. Postojeći načini zaštite prirode - putem sudskih procesa i zaštite ugroženih vrsta - ne mogu da uhvate korak sa obimom i brzinom izumiranja vrsta. Kako trenutno stoje stvari - dok god ne postoji zakonska obaveza brige, krivični zakoni u najvećem broju predviđaju samo novčanu nadoknadu štete, ali ne i obnavljanje prirode i njeno vraćanje u prvobitno stanje. Mnoge države su to prepoznale i uvele u svoje zakonodavstvo Majku Zemlju ili neki njen deo kao pravni subjekt.

Umesto eksploatacije, princip dobrog života

Prva država koja je prirodi dala pravni subjektivitet i unela prava prirode u svoj ustav, jeste Ekvador. Ekvador pogađaju krčenje šuma Amazonije, zagađenje voda i bolesti uzrokovane zagađenjem. Sve to izazivalo je snažne društvene turbulencije, koje su rezultirale saradnjom vlasti sa autohtonim stanovništvom i novim ustavom, usvojenim 2008. godine.Novi ustav ukorenjen je u pogledu na svet plemena Kečua, čiji je princip dobrog života (na izvornom jeziku: Sumak Kawsay) usmeren na zajednicu, ekološki uravnotežen i kulturološki osetljiv. Njihovo drevno božanstvo Pačamama, koje predstavlja prirodu, dobilo je ustavno pravo (koje garantuju članovi 10, i 71-74) da štiti i obnavlja svoje okruženje.

Prva zemlja koja je donela Zakon o pravima Majke Zemlje jeste Bolivija. Bolivijski Zakon o pravima Majke Zemlje, donesen 2010. godine, pravno definiše Majku Zemlju kao ,,kolektivni javni interes" i proglašava Majku Zemlju i životne sisteme (uključujući i ljudske zajednice) kao nosioce sopstvenih prava navedenih u zakonu. Zaštita njenih prava zasniva se na principima: harmonije ljudskih aktivnosti i prirodnih ciklusa i procesa. Neka od prava Majke Zemlje uključuju: pravo na život i postojanje; pravo na vitalne cikluse i procese slobodne od ljudskog uticaja i promena; pravo na obnovu živih sistema; pravo ne biti zagađen i pravo da ćelijske strukture ne budu modifikovane ili genetički izmenjene.

Nakon Ekvadora i Bolivije, još 20 država dalo je pravni subjektivitet životinjama, nacionalnim parkovima, rekama, planinskim vencima ili prirodi samoj. Da sve to nije samo mrtvo slovo na papiru, pokazuju sudske presude u Argentini, Bangladešu, Kolumbiji, Ekvadoru itd., kojima se određuje odgovornost države da zaštiti delove prirode, izvrši reparaciju predela koji su uništeni, ili se priznaje duhovna i kulturna veza autohtonog stanovništva sa prirodom i značaj prirode u njihovom životu.

Međunarodno zakonodavstvo

Na međunarodnom planu, nakon svetske Povelje o prirodi (1982) i Povelje o Zemlji (2002), nametnula se potreba za posebnom deklaracijom kojom bi se formalno priznala prava i zemljištu, moru i vazduhu koji dišemo. Tako je 2010. godine nastala Univerzalna deklaracija o pravu Majke Zemlje i predložena je UN na razmatranje. Iste godine doneta je rezolucija „Harmonija sa Majkom Zemljom", koju je podržalo 20 zemalja.

Uključivanje prava prirode u pravnu strukturu obezbeđuje ekonomiju u skladu sa prirodom, zasnovanu na pravednom pravnom sistemu koji uključuje i interes prirode i svih živih bića. U pitanju je zaštita viših vrednosti: neprikosnovenosti života, celog života na Zemlji.